Просветни гласник

188

НЕКОДИКО РКЧП О УБОРЕДНОЈ ГРАМАТИЦИ ИНДО-ЈЕВРОПСКИХ ЈЕЗИКА

литерарни, а у другом — административнолитерарни. Тако је, нпр., у Русији државгголитерарди језик руски, али у прибадтиским губернијама имамо поред рускога и немачки, као језик месне администрације. 2.) Особиту врсту државннх језика чини језик дипломатски, као што је за Русију, нпр., а и за сву Јевропу, у данашње доба, језнк Француски. Али пошто се ни једап од словенскнх језика не употребљава у дипломатским међународним односима, то се. ова категорија не може ни примењивати у области словенских језика. 3.) Трећу општу категорију литерарних језика чине језици литсрарнн у иравом смислу ове речи, тј. језици, који се употребљавају у књижевности световној, и који служе као органи науке и лепе књижевности једног или другог народа. Најчешће се чисто-литерарна унотреба слаже с употребом црквеном и пре свега административном_; али то није свуда тако, и посебице у сдовенској области морамо непрестано имати на уму ове разлике. Какви су (иди какви су били) у Словена језици црквсно-литерарни ? Ирво место но својој вредности и ориђиналности овде заузима стари „црквено-словенски' или старо-словенски језик. У његовим споменицима сачувано је релативно најстарије стаље словенских језика. Ириродно је да је овај језик морао имати какав народни почетак, тј.. да је могао постати једино применом гога било народног говора или групе гбвбра на какве литерарне потребе. Отуда излази нитање: која група словенских говора од ових, што су данас у животу, стоји у најблнжој сродничкој вези са старим црквено-словенским језиком Р На ово питање има неколико одговора, али се међу њима данас особито истичу само два: једни траже почетак језику старо-словенском у области бугарске групе; други у њему виде једну грану народног језика „панонских" Словенаца (Словена), чији су потомци изгубили своју националност и помешали се с другим, туђинским, несловенским народностима. Како ја мислим , једно је истинито , а то је : да језик старо-словенски додазн у ред јужно-словенских језика, да неће битн у најблнжем сродству с језиком србо-храатским, и да се,

најпосде, неким својим особинама највише примиче бугарском, али прави најближи му рођаци међу групама јужно-словенских говора, које данас живе, још нису нађени, па се, по свој прилици, неће никада ни наћи. У првобитном свом облику старо-словенски се језик сачувао у најстаријим спомени-' цима, па и то, како нзгледа, с доста знатннм одстунањима.Везан иоглавито снравослављем, унотребљаван је у нравославпих Словена, нпр. Срба, Бугара и Руса, па, осем тога, и у Румуна. Прулагођујући се живом говору разних словенских племена , он се у брзо разделио на неколико одблесака, који, све више удаљавајући се један од другога, дадоше почетак посебним црквено-словенским језицима у Срба, у Бугара и у Руса. Али се ипак због узајмичног општења и деловапа једних православних Словена на друге, свеза међу овим разним варијететима црквено -словенског језика непрестано чувала и бида узрок њаховог узајмичног утицаја једнога на други. А ношто је временом центар правосдавља с бадканског нолуострва нренет у Руси.ју, то је, врло природно, руски варијетет црквено-словенског језика постао руковођа н за друге православне Сдовене — Србе и Бугаре. Што се тиче Румуна, њихов се црквено-словенски језик највише ирнмиче варијетету бугарском, а будући језик са свим туђ, тј. више нли мање у таквом односу према народном румунском језнку, у каквом стоји црквени датински према народном језику Чеха .и Иољака, он није могао иодлежати никаквом утицају румунскога језика, те је сачувао приближно исти онај облик, у ком је био онда, кад су га Румуни узајмили од Бугара. Код Руса , разумевајући тиме како Великорусе, тако и Мадорусе, црквено-сдовенски језик има, бар по нзгледу, два различна одблеска према томе: да ли га употребљавају свећеници ведикоруски иди малоруски. У Русији су ови одблесци у последње време вшпе мање заглађени, али изван руске државе, а поименце код унијата Малоруса аустриске царевнне надазимо особити црквенословенски језик, сродан с језиком, који су некада употребљавали пољски унијати. Језик је овај знатно ближи народном језику малоруском, него што је чак црквено-словенскијезик у Русији — народном језику ве-