Просветни гласник

НЕКОЛИКО РЕЧИ О УПОРЕДНОЈ ГРАМАТИЦИ ИНДО-ЈЕВРОПСКИХ ЈЕЗИКА

189

ликоруском; пане само то,него су у изговору оба ова језика, унијатски црквено-сдовенски и народни малоруски, готово истоветни. Овде неће бити с горега напоменути да је у основу садашњег оиште-руског дрквенословенског језика ушао онај језик црквенословенскп , који се у своје време нонајнре употребљавао код Мадоруса. Из Цариграда и уопште из Византије пут у северо-источну Руеију иде преко југо-западне Русије, у којој живе Малоруси. У опште, због свога подожаја, југозанадна се Русија много раније од северо-источне приљубпда Јевропи, која је на њу утицала с две стране: југо-западне (утицај византиски) и северо-западне (утицај латинскопољски). Многе основне особине уопште руског црквено-словенског језика објашњавају се једино тиме, што је центар црквене просвете за Русију првобитно био Кијев. Стари црквено-словенскп или старо-словенски језик био је израђен још пре потнуног раздељења цркве источне од западне, и првобитно је био намењен , као заједнички црквени језик , за све Словене-Хришћане, па ма којој секти прнпадали. Вар су словенски апостоли Ћирило и Методије добили од папе допуштење, да се овим језиком могу служити за ширење римскога католичанства међу Словенима, тј., за ширење католичанства с паном на челу. И заиста, има трагова да су и западни Словени употребљавали еловенски језик у црквеној служби. Али јака опозиција од јепископа и уопште туђинскога католичког духовништва (озобнто немачкога) стала је на нут, да се божја служба на народном језику потпуно прими у Словена-католика, и у месго тога учннила, да се готово свуда уведе латински језик. Само је врло незнатан део хрватских католика, који унотребљавају тако звану глагољску азбуку, сачувао у црквеним књигама језик еловенски, као што су и иначе Хрвати ирема Риму сапували више самосталности , него нпр. Словенци, Чеси и Пољаци. Овај се црквено-словенски језик у Хрвата временом измешао с народннм хрватским, тако,, да је данас, осем неких архаизама, то језик чисто хрватски. Територија, на којој се употребљава овај црквени хрватски језик, све се више сужава у корист језика латинског тако, да, колико је мени познато, данас хрватски свећеници

служе литурђију (службу) на хрватском језику само на неколиким местима у Истри и на острвима јадранског мора. Осем тога, од Словена, који признају старешинство папино, једини само руски унијати (којих данас има само у Аустрији) употребљавају словенски језик. Наравно, упоредо с латинским језиком, који се употребљава божјој код свију Словенакатолика, употребљавају се и њихови народни језици за проповеди, молитве, црквене песме и уопште за оне делове црквене службе, у којима верни треба или Фактички да учествују или бар да језик разумеју. Правим народним језпком у свему се служе свећеници код Словена протестаната, куда долази већина Л.ужичана, за тим један делић Кашуба, Пољака (у маси настањених у источној и западној Пруској и у аустриској Шлезији, а снорадично у разним местима), Чеха, Словака и др. Једна је између главних основа протестантизма, као што је нознато, употреба правог народног језика, док је код православних , да и не говоримо о црквено-словенском језику у Румуна^ и код самих Словена црквено-словенски језик тек у неколико народу разумљив. Познато је такође да ночетак новијих литерарних језика јевропских пада у време, када настаје епоха прерођаја и ре®ормације. У Словена-протестапата у границама ђермаиске империје, како у Иољака, тако и у Лужичана, држи се и дан данас у молитвеницама и њима сличиим књигама употреба готске азбуке (швабаха), т. ј. азбуке латинске у средњем веку измењене. Употреба правог латинског алФавита (антикве) у њих се сматра као знак католицизма. Државно-литерарних језика биће у Словена само онде, где је независна држава, у којој овлађује какво словенско племе. Такав нам прво излази језик руски, који је постао у московској држави на црквено-словенској основицп. Али у колико се карактер руског црквено-словенског језика бележи поглавито тиме, што је неко време центар црквене просвете за Русију био Еијев, у толико је опет у стварању државног и административног језика за Русију узео превагу њен политички центар, тј., Москва. Ослобођењу државног језика од црквено-словенских еле-