Просветни гласник

386

вом опадању и њихоком свршетку ; у осамнаестој о краљевстиу у Француској. Из овога распореда прве књиге деда Гизотова видп се како је иа делу прпмењена његова мало час иаведена изрека „да се причање или размишљање историјско прибере око каквог великог догађаја иди око какве велике дичности из историје народне". Исто тако излагање иде и даље. Са књиге прве, о којој смо сад говорили и у којој је најстарија историја, ирећи ћемо на књигу четврту, те ћемо и њен распоред изложитп, иошто су у њој нама ближа времена. Ред глава је један за дело дело. Тако у глави тридесет седмој говори о Марији де Медичис; V глави тридесет осмој о Лудвику XIII, кардиналу Ришељеу и двору; у глави тридесет деветој о Лудвику XIII, кардиналу Ришеље-у, и о областима краљевине; у глави четрдесетој о Дудвику XIII, кардиналу Рншеље-у и о католпцима и протестантнма; у глави четрдесет ирвој о Лудвику XIII, кардиналу Ришеље-у и о спољним пословима; у глави четрдесет другој о Л.удвику XIII, кардиналу Ришеље-у и о књпгкевносги ; у глави четрдесет греКој о Лудвику XIV, о Фронди и о влади кардинала Мазарена; у глави четрдесет четвртој о Л.удвику XIV, његовим ратовима и његовим освојењима; у глави четрдесет иетој о Лудвику XIV, његовим ратовпма и његовим несрећама; у глави четрдесет шестој о Лудвпку XIV и о унутрашњој администрацији; у глави чстрдесет седмој о Дудвпку XIV и о верп; у глави четрдесет осмој о Лудвику XIV и о књижевности и о умеаностима; у глави четрдесет деветој о Лудвику XIV и о двору његовом, п на нослетку, у глави иедесетој о смрти Лудвика XIV. Гизо припада међу прве стилиете Француске, и одликује се особитом леиотом, разговетношћу и глаткошћу свога слога. Исторнја Француске, нричана унуцима његовим, чита се се с особитом занимљивошћу и слашћу, тако да заиста ниједна њена страна не долази у супротност с њеним насловом. И разлика је међу његовим и Ханри-Мартеновим делом знатиа. Ханри-Мартен је тгредузео да популарише историју Француске, да би садашњем нараштају показао основе његове, корење, тако рећп, из којега се сувременост

развија. За то је његово причање прешло брже преко старијпх времена, да би се на новијима већма забавити могло. У Гизота је до душе и простор' већи, али он иде и с другом намером, он пушта прошлост да се у главннм својпм представницима, лицима и делима, и у пуној сразмери указује пред нама као имиозантна драма жпвота народнога, и његов је задатак, да нас истинито и живо упозна с оним што је било, да прошлост очима нашим покаже онаком каква је она заиста бпла, остављајући да из њеног посматрања сами себи поуке изводимо. Мора се признати, да је овај задатак достојнији историка и да је ближе истинитом задатку историје. Предговор, који смо горе готово у целини навели, носи забележен месец Декембар 1869. То би било време, кад је Гизо започео да израђује на чисто декцше, које је, рад^ сво.је унучади, раније израђивао. У почетку пете свеске, коју је по говору и по белешкама Гизотовнм израдила госпођа Вит, кћп његова, забедежено је, како јеГизо 12. Септембра 1874 издахнуо казујући својој кћери у перо посдедње стране четврте свеске, којој смо мадо више садржај наведи. Тако је оста1о недовршено дедо, којему је Гизо носветио носдедње године свога живота. Онда кад је умр'о, Гизо је оставио потпуно склопљен нлан пете и посдедње књиге своје исторпје, у којој је влада Лудвика XV и Лудвика XVI све до састанка уставотворне народне скупштине у 1789. Свакој глави је већ састав њен обележен био. Кад је Гизо предавао својим унуцима, мајке су њпхове бележиле, а но тим белешкама једна од кћери Гизотових, госпођа Вит, која је и сама књижевница, склапада је целину, коју је посде Гизо дотеривао, донуњавао и гдадио. Тако су израђене ирве четири књиге. Иетој већ није могла приспети та последња исправка, и њу је склопида сама госпођа Вит по бедешкама, пошто је и нначе, служећи у израђивању цедога дела као секретар, она имада придике, да потпуно схвати дух писца. Гизо је и сам предвиђао, да се може догодити, да он не довршн дело које је заночео, и он је и сам препоручивао својој кћери да буде спремна довршиги га. Иосле је она продужила и даље од 1789, обрадивши време револуције и даљу историју Француске до