Просветни гласник

396

Јунак, који је изишао жин пз 52 битке, паде насред града Петрограда од пушке бунтовннчке!... Царева свита брже притрча; мртва Милорадовића однеше у Зимњи Дворац. Цар оста још говорећи, не би ди ове људе вратио с пута погибаонога. Узалуд! Нико не хоћаше сдушати што он говори. Видећи да је све на нразно, Никода се окрете к својима и рече: — Картеч ! * * * Неколико илотуна за тили часак рашчистише пијаду; нешто паде мртво, онде на месту; нешто се разбеже ; а 500 њих би ухваћено, затворено, и стављено под истрагу и суд. Тек другога дана, око 7 часова јутра, Никола доспе вратити се у Зимњи Дворад, и сјахати с коња; али је тада био неред престао и он је био дар без икака отпора. II Давно је већ била свршена истрага над бунтовницима „Декембровцима*; коловође су каштиговане смрћу ; други већи кривци послани су у Сибир, а мањи су триели и каштиге мање. Оштри ред завладао је у свој онако великој царевини руској. Све је ишло као у какој добро уређеној касарни. Никола је био човек необично силпе воље: што је хтео он, то је чинила, хтела не хтела, сва Русија, а некад и сва Јевроиа. Иначе је био душа веома племенита. Праведан у суђењу, брз у захвалности, а незаборављив у награђивању. Ево шта причају да се десило на једном маневру. Један ђенерал, не свативши добро цареву заповест, учини погрешку у маневровању. Никола плане, и опсује га нред целим дипломатским телом, и пред свима ђенералама. Маневра се свршн ; ојађенога ђенерала једва одрже пријатељи да се не убије. Алн још то вече дође наредба од цара : да сутра, у 1 час по но дне, цело диндоматско тело, и сви оФидири, који су, данас, били на маневри, буду у дворској сали где цар прима. И сутра дан је све то бидо тачно пзвршено. Међу ђенералима находио се и онај јуче ојађени ђенерал.

Никола уђе у салу, разгледа по редовима и, смотривши јуче увређена ђенерала, приђе к њему; и рекне, да сви чују : — Ђенералу ! Опрости ! По својој бујпој нарави, и по једној навици из неваљада свога васпитања, ја сам тебе јуче увредио ; данас те, ево, молим за опроштај! И пружи му руку! Ђенерад прими руку, падне на кодена, и рекне — Хвала, Госиодару! Гдедаоци су се дивили толикој племенитости царевој. * * * Једнога дана, министар двора, јављајући цару за молбе и молиоце, који се обраћају вдадаоцу, помену презиме „Мидорадовић". — Какав је то Мидорадовић ? упита Никола журно. — Млад један момак, ваше величанство, одговори министар : — у одеду необичном, вели да је из Херцеговине, и да је од рода покојнога ђенер.ала Мидорадовића. Он жеди стунити у војску. — Нека ми се доведе одмах! Не прође много, а иред цара изиђе дјетић од својих 17 — 18 година, висок, црномањаст, огорео од сунца и пута, али са свима цртама херцеговачког момка — сокола ; на њему је зелена долама, опточена дрвеним гајтаном, а на ногама даки, иреплетени опанци. Поклони се цару дубоко, па онда стаде. Никола га промери очима од главе до пете, и не могући се с њим разговарати непосредно, ношто младић знађаше само српски, извести се преко министра : ко је; одкуд је; п шта жели ? Саслушавшп сада на ново, да је младић из Херцеговине ; да је род покојном ђенералу Милорадовићу, и да жеди ступити у војску, цар се саже на свој нисаћи сто, нађе записку која му је поднесена о овом мдадићу, и на њој записа : — У јункерску шкоду! Особита брига за његово учење! Већ посдовица тврди да се царска не пориче ; а Николина се не само није норицала, него се никад није смеда ни с ума сметнути. II тако је царева заповест о мдадпћуМило-