Просветни гласник

397

ридовићу извршена па најбољи начин, и с најлепшим успехом. Младић Херцеговац уписан је у школу, обучаван и надгледан као најбољи међу друговима; дани су му нарочити учитељи зајезике и за вештине: чињено је све да напредак буде потпун и поуздан. Сам ца,р, кад би год ноходио школу, свакад би се известио о раду ц напредовању младога Милорадовића. Директор школе јасно је читао на цареву лицу: колика би му радост била да тај младић изиђе честит човек. После школе, Милорадовић је ушао у војску, и отишао на кавказ против Шамила. У тој нрактичкој школи за руске официре, он је дошао до чина нуковничкога. Утишање маџарске буне донело му је, но предлогу Иаскевићеву, чин ђенерала од кавалерије. Поред лепога напредовања у служби, Милорадовић је био и иначе лепе среће. Оженио се по вољи лепом и богатом девојком из Москве. Бог имје даровао красап пород ; имали су доста пријатеља и знанаца, и уважења свуда. НиЈе шала царева милост; на кога се цар само осмене, ономе сви дворани капе скидају. За овог Милорадовића би се могло с правом рећи оно што некад веле наши стари: — Срећан од девет дедова! * * * Али нема лица без налича; онако како је с ноља, није свакад и изнутра. Ко је дуже живео с Милорадовићем, опазио ,је да он, поред свеколике среће у дому и у свету, у породици и у држави, често уздише; да брине неку тешку бригу, коју пресеца дубоким уздасима. Стан му је на Невском просаекту, најленшој и најживљој улици петроградској. И често он, по својим красно намсштеним собама, хода дуго, дуго, не говорећи ником ништа; чело му се час ведра, час обдачи; ход бива некад бржи, некад спорпји, и по некад му се из грудн отисне дубоки уздах. Жена његова, лепа, мила, добродушна московка, сретнувши се с њим, насред собе, кроз благ осмејак рече: — Доста, тако ти Бога! Иашћеш, најпосле. у болест ! — Не стоји до мојевоље; рече Милорадовић, смигнувши раменима : — Туга у срце

кад уђе, она у њему и дањива и ноћива ; и гризе га кад се њој свиди... — Хајде да идемо тамо ; да се настанимо, и да останемо. Ја ћу радо ићи, само ти да се овеселиш ! — Душо драга ! рече он жени : — из тебе говори твоје добро срце; али овога посла ти не разумеваш. Хвала ти за такову готовост ; али ме остави да радим како радим... Жена, пуна неког готово материнског учешћа, остави га, и удаљи се у другу собу. Шта ли то толико мучи овога срећнога мужа, овога свуда добро виђенога ђенерала? III Звонце на вратима зазвони ; ђенерал се устави да ослуша, — мало доцније уђе слута и поднесе му ову записку: „Стјепан Милованов Љољић (Милорадовић) из Дубрава, у столачкој нахији, у Херцеговини". — А гле ! викну ђенерал, и лице му се засија од неке велике радости : — нек' уђе! нек' уђе ! После неколико минута, међу ђенералом Мплорадовићем, и младићем Херцеговцем, водио се овакав разговор: — Па шта ти, Стијепо, сада желиш, да ја учиним овдје за тебе ? — Да ме намјестиш у војску, или у каку другу службу, не бих ли и ја постао срећан човјек. — Срећаи човјек! срећан човјек! срећан човјек ! шапташе ђенерал за се па, подигнувши глас, рече: — Дијете моје ! Ја могу учинити да уђеш у војску, и, ако се добро узучиш и узвладаш, нанредоваћеш лијено; с временом можешбити нуковник па и ђенерал; али.... срећан човјек... То је нешто са свим друго.. . То нити могу учинитн ја; нити ти то може дати ова земља, макар да је оволико велика. Него бих ја теби рекао, да се манеш свега тога, и да се вратиш на своје огњиште, иа тамо да се тавориш чекајући да и Херцеговини настану ведрији дани !... — За што, чико ? упита младић чисто збуњен од овога изненаднога говора. — Стијепо! сине! ако ти тражиш ирилике да се одликујеш, — овдје пх је доста ; ако тражиш државу гдје је твоја вјера слободна — онда си већ у њој ; ако ли иштеш мје-