Просветни гласник

398

ПАТРИОТС

К Е С Т В А Р И

ста гдје ћеш ти бити срећаи, и осјећати себе срећна: онда то мореш наћи само у својој ностојбини ; само у своме народу, а нигдје на другом мјесту, нити у другом ком народу!... — Ја то, чико, не разумијем. — Вјерујам да не разумијеш сада; али ћеш разумјети некада. И дрво — садница кад се нренесе дадеко од мјеста гдје је никл.0, вене и често угине, ако немадне велике дворбе и угодбе. — Бога ми, чико, наш дјед Дача, знаш га, наврне гранчицу на дивљаку, на се лијепо прими, н расте као из воде. — Прими се навртак, Стијепо ; ади тек тако, ако је наврнут на дебло дрвету од љегове врсте ; па и пак томе деблу навртак донесе толико својпне да, иослије, род који то дрво доноси ннје род дебла него род наврнуте гранчице. У кратко да ти кажем: среће личне, задовољства у своме срцу, не можеш имати нигдје ван своје отаџбине, у којој си никао и обикао... — Весела ми отаџбина, мој чико; ми смо у Херцеговини сужни без тамнице... — Верујем да је данас у Херцеговини ведико зло; али морамо радити да се то зло смањи... Па онет ми вјеруј, гдје су год људи, свуда и зала има; а највеће зло лашње је човјеку сносити у својој земљи, међуЈсвојом браћом... — Шта могу радити ја, да смањим невоље Херцеговини; узалуд би била свака борба; усијеха никад никака не би било.... — Један је човјек одиста слабачак за помоћ цијелој отаџбини; али кад сваки учини колико може — отаџбини је на мах поможено. Ти ме гледаш овако одјевена и господскп намјештена, панећеш вјеровати даменечесто снопада толпка туга за својпм завичајем, за својом земљом, да бих одмах отишао пут Херцеговине кад се, само, не бих плашио да ће моја жена онамо туговати овако исто, као ја овдје. _ — За Бога, чико, за чим имаш толико да жудиш у нашој веселој Херцеговини ? — Жудим за земљом на којој ме је прво огрејало сунце; жудпм за сињим небом које се вјечно смије; жудим за жупом у којој рађа ц вино и пшеиица ; жудим за стјенама које су разговор вјетрима и облацпма ; жудим за гробовима оца п мајке, дједа и бабе и тако на више до амина; жудим за народом који

уз гусле пјева своју и срећу и несрећу; жудим за нашим божићем; жудим за славом мојом, и за славом села нашега; жудим за кићеним сабором и црквом, онаком какајеу нас: та жудим за свим оннм са чега ме је отаџбина милија од сваке милине овога свијета!... Младић се чисто промјени у лицу, слушајући излив овако ватрене жудње... Иосле краткога ћутања, рече он : — Е па шта велпш мени сада, кад је тако ? — Велим ти: врати се кући, и настој да се па дједову огњишту не само ватра иегаси, пего да гори тако како ће увијек бити топло и теби и оном ко дође к теби. Руски консул у Мостару мој је познаник; њему ћу ја писати да те нма на уму, и да ти се нађе, ако би те снашла каква биједа. И тако, мој Стнједо, ти, дијепо, сједи у својој земљи, у својој отаџбини, међу својом браћом. У селу, гледај, да отворите школу за дјецу, а у цркву идите редовно и млади и стари; и свуда казуј: да се нико не сели нз Херцеговине; даће Бог: настаће зар н Херцеговцима срећније доба!... * * * Стијено је иослушао свога стрица, и вратио се у своју отаџбину. Он је радио, мучио се и много шта трпео, али се није кајао што га је нослушао. * * * Кад дође време да се почне крвави иреображај балканскпх земаља, Херцеговина се ирва крете; Херцеговцн кукавцп, први се машише за орулгје; првн они иопрскаше земљу крвљу својом!.... Весела им мајка! Она дивна, она кршна Херцеговина, она мила отаџбина њихова не само не доби слободе ; него, место једнога, стече два госнодара!.... Али, моје је нричати што је бнло, а за оно што ће бнти реч има буду&ност!.... Имаш ли мајку — имаш иуна уста њенога меднога имена ; имаги ли оца — имаш снагу и загититу ; имаш ли брата — имаш узданицу ; имаш ли ссјџ — имаш милошту и разговор ; имаш ли драгу — имаш миље срцу, цвет животу ; имаги ли чедо — имаш наду на васкрс; имиш ли евоју куИицу имаш своју слободичицу ; имаш ли блага —