Просветни гласник

414

Карактерне с.шке из опште историје

доказала, онда иодметнуше два њена тајна диеара као сведоке Јфотив ње. Ова два писара била су новцем нодмићена. Изречена је смртна нресуда над њом, коју је Јелисавета одмах потврдила. Марија прими жалосну вест са веселошћу и достојанством, које је све присутне дарнуло и потресло. Дан, рече она, за ко'јим сам толико чезнула, дошао је један пут. Окоро двадесет година провела сам у тамници, и ни један срећнији и часнији свршетак таког живота не може замислити, него да крв своју нролијем за веру своју. По том исприча увреде, које је тгретрпела, понуде које су јој чињене и подла лукаветва и лагарије својих иенријатеља. Она метну руку на Библију и заврши речима: „Бог ми је сведок, да никад нисам желела смрт краљици, вашој владарци". Дан смрти био јеодређен 18. Фебруара 1587. године. Ноћ у очи тога дана провела је она већином у молитви. Око осам сахати у јутру уђе у тамницу слуга и рече да јој је избио час. „Ја сам готова" одговори она и гледаше мирно. Она покорно мољаше за свештеника, који ће је носледњи нут нратити. Али и ова јој је утеха отказана. Са знацима пуним мирноће и достојанства нрође она ходник, којије водио у салу, где је губилиште било намештено. На путу нађе она свога старог двороуправника, коме је више месеци био забрањен одлазак к њој. Стари слуга паде на колена и илакаше гласно. Она му пружи љубазно руку. „Не тужи честити човече" — рече она — „већ се баш радуј, што ћеш видети свршетак Марине беде. Свет је, мој добри Мелвиле, само сујета и море суза неби било довољно, да моју тугу оплаче. Бог нека опрости онима, који су одавно моје крви били жедни". Тада се обли еузама и рече: „Вбогом, добри Мелвиле, збогом !" Кад се нопела на губилиште нриђе јој свештеник и опомену је у име краљице Јелисавете, да се одрекне католичке вере. Ма-

рија га замоли да не терети и себе и њу. Али он преста да говори и прећаше вечитим огњем у паклу. Решена, да живи и да умре у вери, у којој је рођена и васнитана, клекну она на колена и мољаше се од свег срца за угњетену цркву, за њеног сина Јакова и за Јелисавету. — По том су јој везали очи, џелати је зграбише за рамена и однеше је на нањ- Она клече и рече са ноузданим гласом : У твоје руке, о Господе, нредајем моју душу !" Сам џелат се ражалио, а јецање и плач ирисутних са свим га забунише. Он је дрктао и промашао је своје ударце и тек трећим махом растављена је лепа глава од тела- Еад је џелат нодигао главу горе, викну свештеник : „Нека сви непријатељи Јелисаветипи тако сврше !" Али ни један глас не чу се који би рекао амин. Сваки је био скрушен од чуда и сажаљења. Несрећна Марија била је врло лакомислена , али није била рђава, а своје погрешке скупо је платила. Она умре у четрдесет петој години. Сад је Јелисавета угасила же!) своје освете и трудила се, да то мрско дело свали на своје министре. Кад јој је саонштено Марино погубљење она се учини ди је због тога уплашена и збуњена и одмах збаци све своје министре. Ови познадоше гата хоће краљица са привидном жалошћу, признадоше понизно своју кривицу, а по том један по један беху оиет постављенн, осем једнога (Давизона), који је постојано одрицао, да је учествовао у неправедном гоњењу Марином. Морска сила Енгдеске расте Кад је Јелисавета осигурала свој престо таквим свирепством отпоче се опет бринути о својој држави и сва њена предузећа крунисана еу најсјајнијим успехом. Она оживе трговину и моренловство и може се сматрати као творац велике морске силе Енглеске. Сви, који су због своје вере протерани из Француске и Нидерландиј е, нађогае у Енглеској слободног склоништа, и на тај начин острово