Просветни гласник

429

К0 ЈУ Ј е У старом веку имала. Ну ово је била само привидиа владавнна ФидосоФије, јер су теолошке догме још свуда држале у оковима слободан нокрет мисли. Ово се стање променило сасвим у време обнове наука. ФилосоФија се мало по мало искобељала из ропства теолошког, носећи истина још на себи ол:иљке теолошког притиска. У појединим гранама наука појавио се самосталан покрет научпог испитивања, сличан доста са оном александријском периодом, само много снажнији од ње. Док је одушевљење за античку културу безброЈне снаге покренуло наФилолошкеи литерарно-историјске послове, дотле се опет појавио жив интерес на нољу природног и научног проматрања. За великим географским открићима, дошла су астрономска открнћа, која су се крунисала: признањем и потврдом Коперникове системе света. За тим су дошли велики уснеси Физике и механике, анатомије, Физиологије и природне историје, и на послетку мало доцније нрви почеци научне хемије и геологије. Поред ових многобројних паука, које су се из сна пробуднле да отпочну нов жпвот, заузела је ФилосоФИЈа одвојен ноложај. И ако су се њени представници ретко кад устезали, да јој не принознају достојанство највише науке, то је овај захтев ипак мало одговарао стварности с тога, што су се остале грапе паука ретко кад потчињавале трајној п дужој зависностн од ФилосоФије. Пре би се могло иротивно тврдити. Пошто је хуманистички покрет прошао, не могав да покрене самосталне ФилосоФске творевине због тежње управљене искључно за неговање стародревности, остале су егзактне науке као једине, којима је главна команда у философнји припала. Овај утицај егзактних наука извршио се полако и ћутке без знања и хотења самих ФилосоФа, а никако из каквог легитимног односа зависности, који би био признат и од самих ФилосоФа. Нарочито метаФизичке спстеме одбијале су одсечно од себе овај легитимни однос, и биле су више склоне, да ио примеру Платоновом признаду искључну превласт ФилосоФПје. Тако је завладала извесна замршеност између обе стране, не гледећи на неке пролазне јадине науке, Обе су полагале извесна права једна на другу али до чистог нресуђења, шта је чије п докле је, ннје се никако ни дошло. Фактички, но-

утицаје, могле су се впше хвалити сапотпуном независношћу. ФилосоФија се опет сама хвалисала, да је потнуно независна од свачијег утицаја, а овамо се није могла пикад да сачува од утицаја других грана научних, па ма се гај утицај и несвесно вршио. И, у колико се мање признавало право оваких утицаја, у толико су исти остављени били случајности и једностраним утисцима, који су доминирали код појединих ФилосоФа при склапању њихових система, њихових самостадних погледа на свет. Ни један се човек не може да отргне од утицаја идеја, које владају у оном времену у коме он живи. По себп се дакле разуме, да су н поједине идеје времена морале наћи свога израза у философским системама. Та околност, што се овај утицај више прикривао, него што се јавпо признавао, спречавала је потпуну снагу утицаја. Насдањајући се на традиције античке и сколастичке ФидосоФије, почеда се од тада ФилосоФија сматрати као наука о схватању света, о погледу на свет, која стојећи на својим рођеним ногама једино зависи од поузданости појмова, које је сама пронашда. Једностраност поједине системе изравњавала се у неку руку тиме, што су у једно исто време егзистирале многе системеједна норед друге. Па како је свака од ових система нодазида од својих засебних принципа и помоћу њпх једино на свој особити начин и стојала у вези са духовним нокретом свога времена, то су тек све системе укунно могде дати праву сдику научне свести онога времена, у коме су влададе и живеле. Јасно је дакле, да су ова донуњавања појединих система међу собом као и њихов утицај с дана на дан све тежи постајали, у колико су се више развијале ноједине гране ЉЈДСкога испитивања. Тако је са растењем и нанретком појединих научних грана, расла у исто време и опасност, која је претила да одвоји савршено фидософију од осталих наука. Код Декарта, оца свих метаФизичких система, које су се носде њега појавиле, прпмећава се јасно нреимућствени утицај моћнога нравца модерног изучавања нрироде. У његовој методи, у садржини његових мисли, у развићу мисли, опажа се савршена владавипа математике. Тако је једностран утицај математике, да је овај фидософ са врдо мадим ра-