Просветни гласник

ИЛРОДНА ИСТОРИОГРАФИЈА У ФРАНЦУСКОЈ

4 64

питањима, која иас игггересују; она је више била иеки извесни начин расправљааа о свима питањима, узимљући за полазну тачку премисе неноуздане, од оних који суде и постављене, о којих се истинитости није претходно нпкакво уверење потражило. За то из те ФилосоФије нијени изашла никаква идеја која би нотресла свет. Она оста као нека врста интелектуалне гимнастике, где се награда ннје давала за нроналазак истине, него за победу у речима, онима који друге управо надговоре танким или смешним разликама, и језиком п називима, ко.ји су само посвећенп могли разумети. Много се снаге и времена трошило у тим препиркама; али се у њима дух ипак снажио и оштрио; и тим се оруђе за потоња озбиљнпја изучавања приготовљавало. Дванаести се век орио од великих препирака Росолена и светога Анселма, Абелара и Гиљома де Шампо. У трипаестоме се веку дуго препираше Скотлендац Дунс Скот и Италијанац Свети Тома. Обојица су живели и учили у Паризу са грдним одјеком; они су на своје нристалице ноделили и школу и хришћанство, а њихове су присталице својим препиркама пуниле још н цео четрнаести век. Њима је претходио Немац Алберто Велики, који је после постао владика у Ратисбону и који је због свога опширног знања прозван мађиоником. И Скот и Тома и Алберто били су ио своме рођењу туђинци у Француској. Иосле њих може се споменути Венсан де Бове, исноведник светога Лудвика, ие по снази свога дара, него по занимљивости, коју нам пружа енциклопедија ко.ју је он склопио о знањима свога времена нод пасловом 8реси1ит шајиз, онако као шго је Плпније начипио енциклопедију знања свога времена. Ваља, међу тим, » напоменути, да је средњи век све до тринаестога века живео од научних останака старога века, ништа не принављајући. Алберто Велики већ наилази на пут посматрања, али се научно нахођење јавља тек са Роџером Беконом, енглеским калуђером, који се учио у Иаризу, и који је открио или барем у својим сиисима показао како се прави пушчапп прах, стакло за увелпчавање и ваздушни шмрк. Он је уочио потребу да се поправи календар, и оне реФорме које је он предложио слажу се, на длаку, са опима које су уведене

под папом Гргуром XIII. Бекон умре око 1294. пошто је много година провео у затвору као вештац и мађионик. II Шпањолац Рајмондо Луљ у Паризу је, „у тој философској вароши" почео развијати своју велику уметност, моћан један али узалудан покушај, да се склопи класиФикација наука и да се начини нека врста машнне за мншљење, која би ојаловила ум. Рајмондо Луљ је хтео да обнови крсташкератове с науком као јединим оружјем; он је хтео моралним освојењем Истока да освети пропали покупгај материјалнога освојења. 13. Астрологија, алхимија. Једназаблуда овога века била је астрологија, која се укорењаваласве већма и већма до шеснаестога века, док се, најпосле, у седамнаестоме веку није угаспла. Астролози су говорили за се, да они у звездама могу читати судбину људску. Друга је будалаштина била алхпмија, која је тражила философски камен, а то ће рећи начин како се разни метали могу претворпти у злато. У овим сањарпјама ипак се тражећи злато пропашло много друго којешта лепо. Астролозп оиет, једнако гдеда.јући у небо, на послетку су добили вољу да траже законе по којима се звезде крећу; алхпмпсти пак истина не нађоше злато у својим лончићима, али нађоше којекаква нова тела или нове особине онпх тела, која су већ позната била. Таким је начином пронађена вештина дистилисати соли, тако су пронашли јаке киселине, емаље, конвексна стакла од којих су се ночеле правити наочари, пушчани прах, који су већ познавали Арапи, и бусолу, која нам је' молсе бити, из Кине донесена 1 ). ') Алхимисти су веровали, да су минерали обдареии животом као и биље, и да се они у земљи развијају новим једињењима међу саставним елементима њихопим, усавршаиајући се пеирсстаио, и ирелазећи из једиог несавршеиијег стања у друго савршеније, а тежећи злату, као најсавршенијем металу. Из тога основпог лажног начела они су логитао изводили, да се иослу ириродноме може притсћи у помоћ и да би наука могла наћи начина да преобраћа метале чим би јој иошло за руком да пађе фплософски камен, то јест ону за то мењање иотребну материју. Велики елшсир који би имао да да злата, дијаманата, на чак и пдравље и Матусалемов век, не могаше се пикако наћи; алн алкимистима имамо да блатодаримо за прве оиисе обичпнх наших метала и за прва цравила радње у лабораторијама и апотекама, за антимон, за бисмут, за волатилнп алкали, за многа једињења живина, оксиген,