Просветни гласник

466

налази онај снажни здрав разум и оно грубо осећање правичности, којим се каткад одликују људи из народа. „Умре један нростак, и нити ђаво нити анђео да за њим главу окрену. Његова душа, ногледавши десно на небо, смотри где свети арханђео Михаил води једнога изабраног, на пође за н>им до пред рај. Свети Петар пусти изабранога, а стане одбијати ону другу нростакову душу, која није имала никаквепрепоруке. „Красни госнодине Петре, рече му душа, коју је одбијао, Бог се љуто преварио када те је иоставио за свог апостола, па после за свог вратара; ти си га се трн пута одрекао. Што не пустн душу која је од тебе поштенија?" Свети Петар се врло постпди, и иотужи се своме брату светоме Томи, који нокуша са своје стране да безобразника од раја одбије. Алн се простак оспе на ново на Тому : „Томо, ти ли си се зар овде успрсио, који ниси хтео веровати у Бога, докле му ране прстима ниси опипао ?" Свети Тома онда прибегне опет светом Павлу, а кад се овај умеша, њему простак скреше ову истину. „А да ли ти не бејаше онај свети Павао ћелави, који је камењем убио светога Стевана, и коме је благи Бог шамар ударио?" И Петар и Тома и Павао, не имајући шта одговорити, потуже се самоме Богу, пред којим се окривљепи, некакав роб ослобођен због своје речитости, оправда, и тако простаку да за право сама правда божија". Другога једног дана тако ће му дати за право и правда човечанска. 18. Ђиљхардуен и Жоанвиљ. Тринаести је век знаменит у књижевности по томе, што се у њему појавила Француска проза. Алн први француски прозаици нису књижевници од заната ; то су два славна властелина, који су и сами умешани у оне догађаје које онисују. ЖоФроа де Виљхардуен, марешал од Шампање, оставио нам је историју четвртога крсташког рата, Освојење Цариграда, у чему је као што се зна, и он сам учествовао. Он пише као војник, стилом снажним и кратким, с извесном војничком крутоћом ; он ништа не удешава, иде право напред, с једнога напада на други, и само кратко узвпкне онде где би га што зачудило. Господар Жонвиљ, такође Шампањац, показује у својим мемоарима о седмом крсташком рату више гип-

кости у стилу и више Финоће у духу; он посматра, размпшља, и разговара се радо о свачем, о својим властитим осећајима као о делима војничким. То је већ Фроасар, али такав, какав је могао бити као саветник и пријатељ смернога и изврснога Лудвика IX. 19. Уметности. Готска архитектура. У уметностима тринаести век бележи нолет готске архитектуре. Округле линије свода, близу сусрета свога на један путсе пребију. утање и иолете у висину, еда би тамо ближе к небесима, незадржано однеле свод црквени и молитву народну. У то време су подизани они висови изрезанога танког камена, саборне цркве у Паризу, Руану, Амијану, Сану, Шартру, Рему, Буржу, Страсбургу, и света каиела светога Лудвика у Паризу, који замењују архитектуру римску, тешку и гломазну, храмовима, у којима се показује сва смелост мисли, сва узвишеност, сва ватреност религиозног осећања. Нови стил, који је постао северно од Л.оара. предази ла Манш, Рајну и Алпе ; и читаве колоније Француских мајстора носе га уКанторбери, у Утрехт, у Милан, па и у саму Шведску. Кипови груби али наивни красе уласке, галерије, преграде, а тек се у наше дане с тешком мукомна ново нашла тајна животписа на стаклима, која онај онако ма^ионички утисак производи. Живописци минијатурни који су красили својим сли кама молитвенике и требнике, такође су намоставили прекрасних дела. Италијанац Чимабуе, учитељ Ђота, ночео је у овом веку у Флоренцији обнову живописа. Музика је још муцала ; тек ће у петнаестом веку велики уметници у Фландрши и у тој уметности спремити окрет на боље [ ).

') Овај испис из деда калуђера Гиљома о животу Сужеровом иоказује с каквим су сјајем цркве у средњем веку грађепе : »Сужер сазва са разних страиа краљевиие свакојаке маЈсторе, зидаре, столаре, ашвописце, коваче, зла^аре и каменаре, који су но своме послу чувени били, и заповеди да троше дрво, камен, злато, дијамапте, и све друге скупоцене материје не асалећи, само да узвисе славу светнх мученика и да начине цркву нову, пространу и сјајну на место старе, мале и тескобне која је дотдебила. Тој цркви, сувшпе, даде он многи и драгоцени намештај, посуђе злагно и сребрно, ситно носуђе од оникса, смарагда, кристада, ткања од пурпура, одежде везене злагом или од саме чисте свиле. Уза све то даде још нзраде од стакла и мрамора и мноштво свештенога посуђа«.