Просветни гласник

ФИЛОСОФИЈА И НАУКЛ

407

20. Калуђери просјаци. И у цргсви се уведе особита једна новина у тринаестом веку, а то су калуђери просјаци. Свети Бенедикт обнародовао је око 529 године манастирско правидо, које су мадо но мадо усвојиди сви калуђери са запада. Тим се правидом прописивао рад телесни и духовнп. Бенедиктивци су, по томе, радили земљу и проповедали, преписивали рукописе и молили се Богу. Уз њихове су манастире обичао биле и школе, и то је много помогло, те књижевност није коначно нропада. Разни редови калуђера, који су после створени, држали су се. мање или впше, опет те мисли, и у главноме су јој увек биди верни. Али Францишканци, које установи 1215 свети Фрањо А.сиски, и Доминиканци, које основа Шпањолац свети Доминик у Тулузу, 1216 године, имађаху са свим друкчијц карактер. Францишканци и Доминиканци нису потпадади нод власт владика, они су били војска одана само светој столици, и морали су живети од милостиње, нису смели ништа имати, морали су јурити по свету и носити јеванђеље онамо где га свештенство, већ сувише богато, није више носило, међу сиромахе, по раскрсницама и по путовима-

Огроман је био утисак ових ватрених проповедника на народ и на саму цркву. Доминиканци су добилн са свим нарочиту мисију, да повраћају у веру јеретике, и њима, се за то, 1229, повери и служба инквнзиције. Суђење нквизпцијом постало је, истина, у Француској поводом Албижојаца ади се, срећом, није могдо у Фрапцуској тако раширитн и укоренити као у Шпањодској и у Итадији. У Фрапцуској су се Доминиканци звади Жакобинима, за то што је првв манаствр њихов био сазидан у удици Сен-Жака. Францишканци названи иначе и мала браЛа, подразделили су се на два три реда. Дунс Скот, Рајмонд Л.уљ и Роџер Бекон бпли су Францишканци; свети ТомаиАлберто Велики бнли су Домпниканци. Кармелити и Августинцн постали су истогавека, иса претходнима су чинили четирп реда калуђера просјака. Озбиљност, строгост и претерана смиреност ових нових калуђера п ученост неких њихових чданова подстакоше и остале калуђере, као и световно свештепство на пажљпвији живот и па надметање, и дисцишшна црквена бидоиста јако утврђена. Али и то не за дуго. С крајем века који је сдедовао, она се на ново и врдо силно уздрмала. Ље се)

ФИЈЕОСОФИЈА И НАУКА (ОД ВУНТА)

(Свршетак)

На овај начин уклоњенје двосмпсдени подожај ФилосоФије према осталим појединим наукама. У Формулисању општих механичких и Физикалних закона, као и у теорији материје, коју је Еапт развио у својим „метафизичким иочетним основима ириродне науке" није се Еант ни најмање бринуо о успесима и ресудтатима појединих наука. Њима је оставио одрешене руке у обрађивању и сређивању појединости. У исти однос постављена је његова ФплосоФија п према осталим обдастима са којима се додпривада, као што је н. пр. теологија и наука права. Једна непобитна корист била је од овога и то та: што је на овај начин одређена граница била много јаснпја, ндго што је била у старијој метаФПзичкој школи. Да ди су ове нове границе за-

довољнле за дуже врхмена и Једну и другу страну, то је са свим друго питање. Природна наука у брзо је увидела, да мора напустити Кантове опште теорије, јер се оне нису могде сложити са искуством. Нравничка наука није могда да прокопше са његовпм укоченнм морадним императивом и са његовим строгим назорима о урачуњивости и накнади (одмашћивању). На другој страни опет Еант је сам себе пустио, нарочито у својој науци о праву, да замашно заиђе у туђу област специјалног испитивања. Ови премашаји илп ово нечување граница умножаваху се брзо код Кантових следбеника; а у истој мери отпочињаше се у поједпним наукама нроцес самосталиог рада,којије мадо по мадо дотерао до данашњег стања у коме 59*