Просветни гласник

ПЕДАГОШКЕ СТВЛРИ

475

обрпе у непажњу. За то су васпитачи позвани, да све ове узроке што проазводе бол колико им је год могуће, отклоне или барем умање, убдаже. Исто тако и душевап бол утиче врло шгетно иа пажљивост. Дете, које је у жалости, бидо због нечега код куће, било због учињене му каке неправде од другова у школи не може никако концентрисати сав свој дух у онај предмет који му се износи. И љутина је врста бола. Разјарен човек, вди животиња усредсређује сву своју нажњу само у онај предмет, што му производи непријатност. За то и то треба избегавати. Онај што илаче, и онај што се љути не могу никако пазитп. И страх је велика счетња пажљивости. Онај се плаши, који страхује, не може никако прибрати све своје душевне моћи око какога иредмета као онај, који је слободан. Шта више, страх може тако да пресече иак духовне радње, да је готово у моменту уништи. За то је врло погрешан онај појам у млогнх васпитача, дасестрахом помаже нажљивости и да се њиме служе. Он може учинити да деца мирују телом ; али не и духом. Духовне радње се онда или сасвим пресеку, кад је страх у већој мери, или се окрену на то, како да се избегне та непријатност, ако је у мањој мери. Сем тога, оне буде толико споредних мисли, да се са свим главна нажња скреће с главнога предмета. Ваља дакле пзбегаваги и ово старо оружје старога васпитања, колико је год више могуће, а нарочито код мале деце, где је оно најштетније. Све дакле што је непријатно души или телу смеће иажљивости. И што је непријатније, то внше смеће. Као непријатности, тако смећу и сувише јаке пријатности. Кад је озебао, човек се куна у топлој води, или загрејан у хладноме купатилу, кад гладан једе или прежеднео пије, он је у томе моменту неснособан да концентрише своју пажњу око другога какога предмета. Ова уживања одвуку сву пажњу на себе. За то нико никад није покушао да учи какву ствар купајући се или једући. После умора мишићног прнјатан је одмор мишићни. То је ужнвање мишићно. За то би било неунутно у томе тренутку предузимати каку озбиљну штудију, докле се год то уживање не сврши и не настане обично расположење.

И душевна раздраганост је сметња пажљивости. При уласку пачас наставник је нпр. објавио да сутра неће имати часова, но да ће ићи у поље. У деце је радост у томе тренугку дошла до узбуђења, раздраганости, У томе трепутку нека не мисли наставник да ђе одржати пажљивост- У такоме расположењу дух ће летети на сто страна и предмета, а на ономе, што га наставник изнесе, имаће врло мало. Отуда непажња после о1 Ј аких објава. Отуда и она непажња која се најчешће виђа ио нашим школама. За време одморка деца се забаљају међу собом н играју се. У томе дође и до такпх шала и смеја раздраганости, па и умора, да је то немогућно прекинути једним звонцетом или позивом у школу, но то траје још и у школи и деца су сасвим неспособна испрва за јачу пажњу, докле се год то не „слегне" и не настане обично расположење. За то у Немачкој и не даду да се деца за време одморака између часова јуре, играју и шале, те да улазе уморпа и раздрагапа на час. И одисга се на тај пачин постиже млого већа пажљивост. Деца се могу слободно кретати између часова, али ниједно занимање, шала, игра, не сме дотерати ни до умора, а камоли да настане умор врликц , било телесни било душевни. Па и носле најмање шале и забаве потребан је онет пеки мали одмор, док се у организму не умири, не „слегне«, и дух остане слободан. И иријатности душевне дакле, као : велика радост, весеље, смећу иажњи. Ови јачи надражаји душевни или узбуђења, зову се у Психологији афекти. По томе, можемо нсихолошки да се изразимо овако : сви афекти сирсчавају иажљивост у школи и у штудији какога озбиљнога предмета. За духовне радње потребно је нек« мирно расположење душевпо. Афекти, п пријатни и непријатии, морају се избегавати. Физиолошки да се изразимо: срце не сме куцати јаче и брже но обично; дисање мора бити још спорије и тиме но обично; сви органи спољни морају мировати; седење право; глава уздигнута толико да очи лако без нанрезања прегледају све испред себе, и, ако се посматра што, да гледају, а ако се слуша, више да блену. Пспхолошки бисмо то реклп овако : да су осећања унутарња неутрална, неосетпа, те да је дух од њих слободан, па да се о60 *