Просветни гласник

ПЕДАГОШКЕ

граничи и веже само за онај објекат, који му се изпоси. Сад додази друга једна погодба унутарња. Кад смо учииили да је дух здрав и слободаи од аФеката унутарњих, онда ваља да задовољимо логику и закопе духовнога развитка. Предмет ваља подесити тако, да он буде сасвим логичан и схватљив. Ако тога не буде, дух ће се одбити од њега као лопта од зида. Пажња је онда немогућна. Ако се пак удеси добро по законима психичкога развитка, онда сам тој предмет по себи привдачп сву духовну снагу — пажњу, и оида су издишне све мајсторије којима се хоће да привуче и одржи пажња. А свако вештачко буђење пажљивости у озбиљним предметима и штетно је. Оно нропзкоди духонну дењост и пдиткост. За то неисказано много ваља иазити на подешавање самога предмета, да он буде угођен иотпуно по законима психодошким. У томе и дежп сва важност Методике, да на основу психодошвих закона и психолошкога развитка нокаже како ваља 'иодесити коју наставну материју, те да се она нотпуно и депо схвати. И стара метода, па можда и данас, ни у чем више није грешида, но у овоме. Тодики неуснех, тодика неппжња и несташдук, а отуда друге непридике, као; опомепе, укори, казне нстеривања из шкоде, остављања шкоде итд. ни од чега не додазе више, но од овога неподешавања наставе према законима психичкога развитка. Механизму је ово највећи узрок. Оно што се не разуме, а мора да се научи, мора се учити на памет. Истина је, да деца, особито мања, имају накдоност да и оно што разуму, уче на иамет. То је опа идастичка моћ духовна, што се у то доба јавља највише, те је отуда и намћење у то доба најјаче. Ади ово учење на памет не напосп никаке тешкоће и ни мадо не изнурава ни дух ни тедо. као оно учење напамет што додази од неразумевања. И то је онај убиствени механизам, за који песник веди : „С књигђм свани, с књпгом и омркни ; „Седи, бубај, на на њојзи цркни!" То су у гдавноме унутарње погодбе за пажљивост. Да поређамо сада снољне. Ако се за време наставе двојица потуку, идн ко страи уђе у шкоду, иди рецимо зими, удети тица кака на прозор у шкоду, или поред прозора прође војска, идп где год засвира му-

зика, онда нимадо не треба мисдитп да се пажња може одржати, докде год не мимоиђу ове придике. Чудни утисци ови мдого су јачи од унутарњег интереса наставиног. Ту је добро просто престати с наставом некодико тренутака, док ове нојаве не мимоиђу, па је онда нродужнти са свом пажљивошћу. Акоко мисди да и аоред тога може сидом одржати пажљивост, он се, ирво, вара, а друго, греши. Вара се, јер он чуда деци не може затворити и што ће ти утисци да ремете унутарње радње духовне. Греши, што им их затвара те производи тај неред у духу и издази као насидник. Исто тако греше и они који у таким придикама оставе заиочету наставу, па пређу на то, што је произвео прекид држећи да је „згодна нрндика" за то. Место ових придика може да буде и сам наставник сиољни рушилац пажљивости. То је, кад он млого говори. Бидо да мдого обЈашњава, бидо да кара, светује, опомиње, увек је мдоги говор од ведике штете по пажљивост. Наставннци ваља да се уче да штеде своје речи, и да говоре само оне које морају. Ади то што реку, мора бити гласно, да сви чују аолако, да сви схвате, и одређено, да сви разумеју. II велико викање внше надражује чуда, но што буди и одржава пажљивост. Немци овде иду до у педантернју. Они не донуштају да се и једна издишна узречица изговори у школи, и рачунају: кодико се но једна узречица изговара свакога сата по један п ут. Што чине речи, млоги говор и викање, то чини и држање наставниково. Ако наставник има каке грановесне и разметачке манире, ако се мдого креће и мења своје место по школи, он никада неће моћи одржати ону унутарњу пажљивост, коју жеди и коју иначе може. Очи дечије праге наставника па сваком кораку, покрету, па чак и у расподожењу његовом, а где је око, ту ју и пажња. Најбоље је, да наставник држи једно место, одакде најбоље може прегледати све и да га оставља само по великој потреби, ади и то за врло кратко време. На томе месту да седи сасвим мирно мрдајући само устима и пазећи да одмерен гдас његов допире до свакога. Ако устане и има што да покаже, ваља добро да пази на своје покрете н држање, да му они буду одмерени, даки и неусиљени, и