Просветни гласник

ПЕДАГОШК

исказивање да иде одмерено, с тактом. Шеиртљање ужасно ремети пажњу. Што чини наставников млоги говор, то чини и разговор ученички. Ако деца мдого> јаче, разговарају, шта више, ако им се само допусти разговор, ма и шанутом, то ће рушити нажњу, и што је разговор у већој мери то ће он све више и па;књу рушиги. За то, ако је учитељ ненажљив за ово, и допушта да се деда слободно окрећу, разговарају, шушкају, с.тругућу, лупају, нека не мисли да ће одржати пажљивост. Ту ваља да влада некииизвестан запт, морање да се мирује и ћути. Ако тога није, пажња је пропала. Огуд оно што веле, „где је слаба дисдиплина, гу није могућно одржати тзжљивост"; деца му ништа не пазе, јер нема никака реда". Неред и непажња иду заједно. Ту се ред и пажња додирују. Ред усдовљава овде пажњу, као год што је опет пажљивост услов реду. Једно без другога не може. У спољне погодбе долази и велики број ђака, више разреда у једном истоме локалу и млого часова. Велики број ђака смеће пажљивости по томе, што наставник не може да досие својим оком у све крнјеве и све појединости, што ту има млого више споредпости које иа се свраћају пажњу, што, најпосле, и та сама мложина импонује и обраћа пажњу на се. Оставивпш на страну хигијенске и друге педагошке разлоге, већ и ради самога овога ваљало би избегавати велики број деце у једној соби. За то говоре веома јаки разлози. У једној провинцији у Немачкој броје се највише 45 ђака у једној соби. Чим дође 46, опај један решава за поделу разреда. Подела се изврши без икака даља очекивања и у свако одељење дође по 23. А како, према овоме, стојимо ми, где у једном разреду или оделењу има и по 70 — 80—90 па и иреко 100 ученика, па опет. не може да се учини подела! (Усред престонице наше у Вел. Гимназији има 6 одељења са по више од 80 и 90 ђака и локала нема ни за ове бројеве а камо ли још да се учипи подела). Више разреда заједно, у једној соби, такође је велика сметња пажљивости. Наставннк има посла са појединим разредом. Ма какав лак иосао да зада осталима и ма кака дисциплина да влада иначе, увек деду осталих ра-

зреда мора да расејава опо што у томе моменту учитељ говорп и ради с једнпм. Где је учитељ, ту је и пажња, вели један педагог. И одиста, ма шта радила, деца увек прате свога наставнпка куд год он иде и шта радн. А то већ одраћа пажу од онога што раде. Млого часова производи велико духовно нанрезање, преоптерећеност, а то онеспособљава децу за пажњу и пажљивост. Тиме се ироизводи нека тупост, тупоглавост, спорост и немоћ да се дух концентрише око нечега. За то, чим настане духовни умор. ваља ирестачне радове, а децу не преоптерећавати с иаставом и нредузети каке лакше ручне радове, а децу не нреонтерећавати млогим часовима. Ето то су у главноме све спољне погодбе за одржање пажљивости у школи. * Ово је иажљивост у обичном њеном разумевању у школи. Ноњу не треба ограничити само на ово, ни у иаставника ни у учеаика. Пажљивост у настави не треба само да има за цељ да саопшти више знања и развије моћ размишљања. Она треба да се нрошири н на пажљивост уопште, у свему ономе што радимо. И баш ту је тек круна ове особиие ове врлине. Нншта вам горе нема од пеиажљива човека. Није само да то није леио за око, но то је од штете и другоме и ономе што је непажљив. Зар скоро половина дела којима се судови баве нису „без предумишљаја - ', ненамерно, нехотице учињени, нросто из непажње? Нехотичних убистава има толико и толико, и дешавају се сваки дан. А да се човек из ненажње сплете , да иадне, разбије главу, лупа носуђе, особито код женских, крха ствари, ноквара започети посао, да се удари, огребе, носече на и сломи руку или ногу и истера ако — све то нису баш тако ретки случајеви и не стају мало, нн бола нн трошка. А милина вам је видети пажљнва човека. Он је смотрен у ходу, у говору у држању свога тела и своје душе. На њему је све акуратно]: одело му је чисто, ствари су му у реду, све му је у реду и на свом месту. Њему се не дешавају киксеви. Он не чини штету ни себи ни другоме, и зато нема потребе да се једн, да се каје, да је незадољан са самим собом. А ово је за здравље душевно, за мир, живот и срећу њену од веома