Просветни гласник

558

О КОМЕТАМА

беше једна од најлепших; она се сукобила најире на еклиптичној равнини са једном тачком која се зове иречна тачка, по том је наставила приближавање сунцу и дошла је до друге једне тачке која беше од сунца далеко само 220,000 мпља а која сезове перихелија, носле чега је предузела опет свој пут п новратила се у бескоиачност одакле беше и дошла. Њут'н ју је приметио сног дана кад се последњи пут могла видети и показао је да је она нуговала једмом кривом равнином која беше тачна парабола имајући сунце за жижу, стожер. Сад да видимо радове Халејеве. После Њутновог открића, астрономи су се свикли на мисао да све комете као и опа од 1080 год, иролазе бесконачне елипсе, и Халеј се заузео да их доведе у ред по списку, то јест да утврди на небу ноложај њихових орбита. Ми мнслимо да нам се не ће замерити ако покажемо како се врши тај посао. Г1ре свега, тражи се дужина пречне тачке, то јест правац линије на којој се орбнт комете сукобљава са еклиитиком, по том се определи угао тих двеју равнина : то је ипклинација. Та два нодатка итвр1)ују равнину орбита. На нослетку се тражи у тој равнини правац и дистанција од сунца до перихелије. Тада се сазнаје да комета пролази кроз једну иараболу чији је врх па тој перихелији, жижа у центру сунца, и да се обрће или креће у обртној равнини, било у директном правцу, било у противном правцу. Томе се додаје још и датрг пролаза кроз иерихелију, и тим се добију иараболични елсменти звезде. Тај апсолутпо математички рад извршује се сигурпим рачунима: за то је довољно да се испита ситуација коју је заузела комета па небу у трима различитим епохама. Халеј је то извршио на двадесет четири ранпје комете које су биле доста добро пропраћене. Он је прпметио да су три између њих имале исте параболичне елементе; оне су путовале у једној истој равнини, приближиле се еклиптицн на истој тачци, нрошле кроз исту перихелију, пропутовале су, једном речи, један исти пут, не на апсолутно један начин, али у томе су се удалиле тако мало да та разлика нема никакве вредности; шта впше, правац њиховог кретања беше исти, он беше повратан. На послегку, а то је јед-

на околност још карактеристичпија, оне су се појавиле 1531, 1607, и 1682 године, то јест у трима епохама међу којимаје раздвојица од седамдесет шест и седамдесет пет година, што је скоро исто међувреме. Узевши у обзир те аналогије, Халеј је држао да може потврдити да не може бити говора о трима различитпм комегама, него о трима сукцеспвпим појавима једне исте звезде. „И ја сам врло расположен да верујем да је комета од 1531 год., коју је нриметио Апијанус, она иста која се је појавпла 1607, коју је Кеплер видео и ко.ју смо ми прпметили 1682 године". Повративши се назад у историју, на1,ена је једна историјска напомена о великим кометама које су долазиле у међувремену од седамдесет и пет година : 1456, 1378 и 1301 год.; ова последња нроузроковала је једап тако велики страх, да је папа Каликст III наредио, да би ублажио нредсказање, ако не и осујетио, да се звони у нодне и да се огласи Ап(/(јт, што је остало у обичају, ма да је иобуда томе одавно ишчезла. Враћајући се јоиг даље у историју, нађена је иста комега у 1066 год. сматрана тога нута као сретна објава Хастингске победе и извезена је на тепиху као успомепа од краљпце Матилде. Покушавало се да се идентиФикује са појавама од 837, 684 год. са оном која је дошла после смрти Цезарове и која је сматрана за душу тог великог човека, која лута. Не треба поверовати одмах тим показивањима и датима која су извучена из тако далеке прошлости: комете се често виђају. где кад их у једној години има по више ; ништа у њиховом сиољашњем изгледу није карактеристично; неке су виђене са дугим репом а враћене су без тога ; трајање њиховог кретања није потнуно утврђено, није стално, и излагано је било у мешању са двема различитим кометама, било непознавањем звезде која се већ показала. Како се могу измирити периодичност коју је објавио Халеј и Њутнова теорија којије определио бесконачни параболични ток комети од 1682 год.? Ту нема ништа протпвуречног : закон атракције предвиђа све случајеве ; случај једног бесконачпог орбита јесте само један изузетак, једна међа, од нрилике остварен 1682 год.; периодична путовања морају битп генералан случај. Врло је могуће обмањивати се и иомешати једну врло