Просветни гласник

732

ПЕДАГОШКЕ СТВАРИ

ПЕДАГОШКЕ СТБАРИ (Свршетак)

ПИСМЕНИ РАДОВИ У НАСТАВИ И ВАСПИТАЊУ * * * Сад је питање: може ли сам магерњи језик да изнрши ову другу половину наставину ? Може ди Српски језик сам да научи деду усменом и посменом исказивању мисди, а да се други предмети за то не брину ? Напред смо вадеди, да речи, језик, иде донекде упоредно са сазнавањем појединих предмета и појава, ади да се доцније говор издваја као вештина за себе а писање онет за себе. Ту смо дакле видели, да садржина не може без језика. Исто тако сада језик не може без садржине. Говор и писање је исказивање мисди ; на кад мисли иема, не може да буде ни исказивања њинога; а мисли не може бити онде и о ономе где нема знања. Матерњи језик сам је увек немоћан да начини беседнике и књижевнике. Он помаже; он чпни увзк само половипу онога што је потребно да неко постане књижевник или беседиик, и то мању половину. Ваља да дође и она друга већа иоловина : то је зпање. Једно без другогаје ненотпуно и не зна се које је горе. Матерњи језик има и други један задатак. Он упознаје деду једнога народа са самим собом, с историским развитком својим, с менама и садањим стањем својим. Исказивање мисли : говор и нисање, буде му споредно, тек један мали део његов, па врло често ова га садржина сасвим и истисне. Нећемо да говоримо о том жалосном стању где се изучи сва теорија о језику, а не уме да се напише ни најмање нисмо и искажу нравилно и ле^о ни најобичније мисди. Ту је језик био само једна сувопарност, једна празна мука,једаи механизам више, а и у најбољем случају нешто једнострано и непотпуно. Настава из матерњег језика која не обухвата, него изостаиља, и исказивање мисди: усмепо и нисмено, говор и писање, није настава из језика, него из нојединпх речи и историје његове. А то је тако, као кад би цртање остадо код појединих динија и механика код поједнних

чивија и завртњева а никад не прешда на целину, на склапање машина из њих. Но и да обухвати настава пз језика довољно и ову страну његову, да она обрати и највећу пажњу на њу, опетјезична настава сама никад није довољна па да се постигне онаки успех у исказивању мисди какп се жеди и каки је могућан. Томе ваља да нрииомогну ц непрестано да припомажу и другп наставни предметп. Не само што матерњи језик нема тодико часова за ово, колико му је нужно, него је ту једиа млого већа сметња. Њему је извучена садржина. Он се ослања на садржину других наставних предмета, а највшпе на Историју књижевности и Историју народну. На и то је садржина доста сувопарна, анстрактна и тешка. Другим предметима је лакше да дају писмене задатке. У њих је садржина позпата и има само да се стави на хартију иди исирича. Језик мора већииом да зајми садржину. А зајмећи је, он се мора бојати : неће она бити иозната, и биће она сметња исказивању. Зато се сви наставни предмети, свака настава не може одрећи и овога задатка. Сваки наставпи нредмет треба не само да износи и предаје своју садржину, но да учи да се она и псказује, и то и усмено и писмено. И текје онда нрава и нотнуна настава. Тек ће онда омдадина моћи потпуно ц да влада оним што је научила ц да чини употребу од њега. Тада ћемо мадо друкчије стајати н по јавним говорницама п у књижевноста својој. Што је данас тако мадо говорпика у нас, што су ретки добри књижевници у нас, што се пуни дитература наша недоношчићима и но Форми и по садржини, и то у нас, где „геаци" задивљују свет својим логичним беседама, чији је језик најмилозвучнији од свих словенских језика, а правонис најпростији од свих на цедоме свету: то се једино има приписати томе, што настава из свих нредмета па ни из самога језика није чинила и не чини данас све оно што би ваљадо да чини за ову страну образовања омдадине наше. У свих образованих народа наћи ћомо и бољи уснех у овоме и већу нажњу обраћену на ово. Као што су чнтање и књага