Просветни гласник

М О 3 А К

И Д У Ш А

731

које се можда цедога живота ослободити пеће, онда се моасе још и извинити онодики луксуз у мозгу, који је сигурно и постао из нретеране обазривости. Нешто, што је мепи чудноватије у овој ствари, то су даља извођења. која произидазе из примене ове хипотезе на поменуте појаве. Горе смо само нагласиди онште правце, ио којима се централна рамећења у говору (језпку) могу разликовати. Бдижа испитивања пак оних сдучајева, у којима је моћ говора од чести поништена, дају нам читав низ врдо значајних истина. По правиду су увек извесне врсте речи ангажоване, нри сваком парциједном губитку говора. Најчвршће се држе у намети чисти изрази осећања, — тако бар изгдеда. Бодесници, којп нису способни ни једну једпту мисао макар од честп речима исказати, расподажу по кад што огромним бројем интерјекција (узвика) и знатном способношћу у свезивању речи, које се равнају интерјекцијама по вредности самога осећања. Љутња каква п. ир. измами им по кад што громогдасни крик: „ Сто му мука /« иди какву страховиту уобичајну исовку са иише речи, док међу тим, ван ове уобичајне везе речи, оии нису у стању да изговоре ни реч „сто" ги реч „мука" и т. д. У другим сдучајима опет остану само речи јест и није сачуване, а све остадо богатство речи изгуби се. Још су чудноватији сдучајеви, у којима се управо извесне граматичке категорије забораве, па се иосде у кодико је то могуће исказује покретима, а остади говор међу тим иде без икаквог застајкивања и без синтактичких ногрешака. Сва носматрања уверавају нас, да се на овај начин н; јдакше изгубе иди забораве суистантиви (именице). Мећу овима су опет особне именице и у опште оне речи, које означују конкретне нредмете, које се најнре и најдакше забораве. Заборављање особених пмена, дешава се често и код здравих људи, као што је то већ познато, нарочито у старијим годинама. Еако су особна имена пајконкретнија међу имецццама, то је са свим психодошки јаспо и

разумљиво, нгго се речи н. пр. столица, сгб, кућа и т. д. много дакше забораве, него н. пр. речи : врдина, правда, живог и т. д. Исто тако јаче памћење глагода и непроме јљивих врста речи, долази у ову исту појаву, Јер сам глагод има општијп карактер него пменица, V тодико, у кодико гдагол показује радњу, коју врше раздични субјекти и која се може дешавати под различпим условима. У овоме је смисду н. пр. сеКи апстрактније него нож; светлети апстрактније него светлост; иКи апстрактније него иут и т. д. Тако дакле, кад читамо' н. пр. за каквог болесника, да је иначе потнуно владао језиком, само што је морао именице да онисује гдагодски н. пр. ножице, као нешто чиме се стриже, кроји иди сече; прозор, као нешто кроза шта се гдеда и т. д., ондајето једна чудновата појава, којој узрок лежи у уобичајном заборављању супстантива. Оваке нојаве, које нас гоне да се иренесемо у прастаро доба језика, које се узима у науци о иснитивању језнка, — доба, када се језик састојао из глагодских корена, могу се нсиходошки објаснити тиме, шго је сдика сваког конкретног иредмета много јаснија и одређенија у нашој свести, него штоје сдика какве апстрактне радње. Због овога је код апстрактних радњи реч иостала јединственп застунник самога појма, а код конкретних цредмета пак, од којих нам стоје у свести увек доста јасне сдике, речи саме, које бележе те предмете, стоје као нешто сноредно у тамном рејону наше свести. Миможемода заборавимо име каквоме добром познанику, јер ми по цравиду увек на њега мисдимо а не на његово име. Из пашег намћења н. пр. не може да нестане тако дако речи иКи, која се упогребљује за сва жива бића и за мртве иредмете под раздичпим усдовима, с тога, што пема у нама ни Једне представе, која би у свим значењима могла да заступи место глагода и&и. (Настаниће се)