Просветни гласник

МОЗАК И ДУША

730

лнд } одакле иотичу акти воље, не могу се од овога изузети, иошто је за сваки акт воље везана представа иокрета, који се хоће да изврши. Према овоме, локалпзадија можданих Функција истоветна је, или значи то исто, што и локализација иаших представа. Наше нредставе светлости, звука, пииања, покретања, као и осећаји мнриса п укуса, налазе е< смештене или наслагане у разним регионима мождане коре. Различита и многострука везивања ових представа у нашој свести, пзводе се једино помоћу оних централних нервних оаакана, која различна места мождане коре једна с другпм везују. Иокушава се, да се ово опште гледиигге и у појединостима изведе. Примећено је, да један одређепи део централне новршине вида преим\ћствено суделује само у јасним схватањима или опажањима видних објеката. Ово се може тако тумачити, да ова централна површина одговара оним местима јаснога виђења у оба ока; али поред оваког тумачења, може се ова појава и друкчије тумачити и схватати, п она је одиста и тумачена друкчије. Узима се, да се за јасно виђење претпоставља и тражи увек разумевање самих осећаја вида, чега нема код нејасног виђења. Али опет, свако разумевање осећаја везано је за сећање. Ако хоћемо какав нредмет да познамо, онда мора нозната слика тога предмета из ранијег искуства, да се појави у нашој свести. Ирема овоме мисли се, да се слике нашега сећања морају чувати и задржавати у ономе региону можданих режњева, који, кад се поништи, новлачи за собом ноништење или престанак јаснога виђења; док ме1,у тнм, остали региони истих режњева садрже у себи таква места, која стоје празна и слободна и чекају нове утиске, да их у се нриме и сачувају. Ну како сваки утисак може остати у нама као слика сећања, то ће онда бити, да се слнке наших сећања, кад се пониште и пропадну мождане ћелије у којима су биле, из нова утврде као слнке сећања у другим ћелијама можданим, које су здраве и читаве сачувапе. На овај се начин може објасннти постунно изравнавање или нестајање норемећености. У сагласности са овпм стоје и хнпотезе, које узимамо, да бп објаснили узроке централном ремећењу г вора. Мнсли се, да су

у пзвесним ћелпјама склоњене или сталожене слнке изговорених речи, а у дрругнм ћелијама опет да су сталожене слике од нисаних речи. Даље, у трећој некој груни ћелија налазе се представе артикулационих покрета, а у некој четвртој групи опет налазе се представе оних нокрета, које ми чинимо при ннсању речн. Већином се узима још један пети регион, чије су ћелије са свима горњима у свезп, и у овима се ћелијама држе и чувају самп појмови. И, сад према томе, да ли је једна плу друга од ових ћелнчних група повређена или поништена, поништавају се с њоме и ноједпне Функције као н. нр. намћење речи, способност писања и т. д. докле остали чланови укунне Функције језпка пли говора остају неновређени. И овде наравно, морамо задржати у снази ону нретпоставку, да нредставе, којима су досадањи носиоци (ћелнје) понпштени, заузимљу или окуиирају оне друге ћелије, које су иразне н којестојена расноложењу. Можда се неки читалац већ буни противу овога. Можда се многи почиње прибојавати, номишљајући, да се може и то деситиједан нут, да нека представа н. пр. која жели да уђе у мозак, нађе од једном сва места попуњена и заузета, тако, да оиа нема где да се склони. Наука нам казује, да је овака зебња и овака иомпсао са свим неосновапа. По умереној и скромној процени, мнслн се, да целокуина кора човечијега мозга има у себи 612.112.000 нервних ћелнја. А, по познатим подацима Макса Милера п најбогатији дух, као што је дух једнога Шексппра, располаже са нешто мадо више од 15.000 речи, докле је обичноме човеку довољно 3 до 4 хиљаде речи. Па да узмемо у рачун и оне представе, за које немамо речи; на да узмемо у рачун и ту околност, да је свака представа наша утврђена у 4—6 различних облика као слика вида, као звук, као реч ц т. д., иа се опет морамо дивити страховитом луксузу, који у нашем мозгу постоји са празнпм местима, за која савршено и нема изгледа да ће се икад моћи нотпунити. Број дакле нразних или незаузетих ћелија, остаје вавек већи него што је број заузетихћелпја. Ну инак, кад се узме на ум, да свака слободна ћелија мора пристати да у згодној прилици прими у се по једну представу, од