Просветни гласник

729

цротивуречност са локализацнјом појединих радњи, н, што су према овоме били склони, да се врате Флурановом гледишту, ио коме су сви дедови мозга јаднаку вредност имали. Овакав излаз онет иостаје увек немогућ, кад се само узму на ум онолпке истине, које су нам иознате и до којих се д >шло различним методама, које се онет у ресултату саглашавају и потиуно нодударају. Исто тако, пнје довољно ни онравдано, да се нраве закључци против сваке локализацнје због онога нри мера о изравњавању поремећености. (новраћања способности). Само имамо право да мислимо и да закључпмо, да локализација није аисолутно неаром-енљива, пего да у току времена други делови мозга могу добити способност, да у радњн замене оне партије, које су отнале ма којим узроком. И занста, овај закон замепивања или застуиања јесте једна најважнија и најнотребнија донуна науци о подели рада. Који су и какви су то физиолошки процеси, услед којих може тако обилато да се компензира Функција иоништених делова мозга, радом других делова у мозгу, о томе ми ништа ноуздано не знамо. Али овај Факат компензације нли заступања није усамљен н ннје таква особена нојава, која само за м:>зак важи н која би се само код њега дешавала. Не. Оваких примера нма мпого. Ко је п. ир. нзгубио десну руку, тај може без велике тешкоће да нзвежба леву руку за многобројне н разноврсне радње и покрете, за које нре није била спремна. Сећам се једнога човека без руке, који десном ногом писаше, црташе и доста вешто сликаше. Код разроких може да се цримети, како се двоструко виђење цредмета, које с почетка, иостоји, тиме изједначава, што се тачке које једна другој одговарају у рзтини оба ока из нова сређују и удешавају једна нрема другој. Оваки случаји прилагођивања и навике помоћу вежбања, налазе се свуда у оргапизму, ц, ништа није чудновато, што их баш имаде у мозгу у највећоЈ мери н у најсавршенијем стуињу. јерјемозак врло згодно организован за оваква заступања и црилагођивања, због својих разноструких преплета и веза нервних влакана. У цсто време ово нам је по ново један непосредвп доказ за Оно гледнште, ио коме сложене способности, као н. нр. „сиособност говора" нису и

не могу бити као такве локализоване, него да радње оваке врсте морају увек потццати из заплетеног а заједничког д^лања простих процеса, од којнх је скаки за се везан за централне елементе. Јер ми можемо себи да представимо, да н. пр. једпо нервно влакпо прнми на се иосао другога нервног влакна, ако је ово друго поремећено, и тако да ирима н. пр. импулсе за покретање или утиске, који цропзводе осећаје и да их сироводи куда треба, и ако му то првобитни посао није био ; али, једва да можемо себи нредсгавити, да једаи елеменат, који је досле вршно искључно артикулацију речи, може узгред примити на се посао једнога другога органа, коме је био иосао памћење речн. Као што се из досадањег говора види, ми овим улазимо у област општих плтања. Два су таква питања за нас особитог значаја. Ирво је: какво гледиште можемо створити о физиолошком значају мозга из искуства, које смо до сада стекли? Друго је пак питање: какав ће значај нмати, или какав ће облик на се узети ирема овоме новоме гледишту, старн ироблем наизменичног утнцања тела и .зушег' Физиолози, који се у новије доба баве иснитивањем можданих Функција, сложили су се нрилично и дошли до заједничког гледишта о томе: какав однос мора постојати између иајиростијих духовних радњи и матернјалних сунстрата или носиоца тих радњи. Ми ћемо то гледиште сада изложпти. Узима се, да су елементи мождане иовршине пли коре, носиоци духовних радњи. Површину мозга састављају нервне ћелије, које су у разнолнким ноложајима у слојеве наслагане, и ови слојеви стоје један иреко другога. Ове ћелије нримају у се нервна влакна из мождане масе, која је под њнма, и помоћу ових влакана биће да стоје у свези са нижим централним апаратима, а помоћу овнх на нослетку са сиољним органима тела. Саме пак нервне ћелије стоје опет међу собом у вези помоћу ових нервних влакана, јер између различних региона мождане површине, нарочито између обе полутке (хемисфере) мозга, вијугају се тако ,е мпогобројна нервна влакна. Ова мождана ћелија, као органски супстрат духовне радње, узима се, даје нре свега носидац самих иредстава. Па и оне ће-