Просветни гласник

п е д А г о ш

колност, што оцене из тих задатака готово једино одлучују, да ли ђак у старији разред прелази, или остаје да исти разред нонови", вели г. Давидовић. Одавде видимо. да он и иначе пориче важност писмених задатака и као писмених радова уоиште. Колнко је то једнострано и неумесно, ми смо већ видели. Даље видимо, зашто их најиише осуђује* Што оцене из тих задатака „готово једино* одлучују нрелазак у старији разред. Ирво није истина да „готово једино" одлучују оне. Одлучује средина из усменога н писменога одговора. И, као што смо видели, само онде, где је велики број ђака те не могну сви да говоре, остаје да вреди она из „писменога задатка" и да одлучи на прелазак. Прво ово су врло ретки случајеви у школама с мање ђака, а друго, је ли ово неправично? По нашем, није. Па и но г. Давидовићевом гледишту остало би да се питамо овако : пошто ови задаци и јесу за то да добију оцену и они ученици који нису говорили, то да ли је боље да ти ученици добију оцену и на овај начин, или да остану без оцене? Потребаје сама одговорила на ово најбоље. Она је решила: да је боље да ученици и на овај начин добију оцену, но да остану без ње. По томе, г. Давидовић нема право ни овде, за шта вели да т највише потире вредност„ писмених задатака. Да сви ученици никако и не говоре онет, кад би се и усмено предавало како ваља, и на писмене радове се обраћала она пажња што је они заслужују, не би било неумесно а камо ли „строго" и ненравично, да сви добију оцену из задатака. Није нужно да наставник за то познаје свог ђака. На против још, биће најправичнији ако то не зна. Г. Давидовић истиче још једае разлог, губитак у времену. Одпста је ово доследно његовоме гледишту. ЈКад се задацима ништа не постиже, онда на што губити време око њих? Али како сад и у г. Давидовића изиђе да се баш ништа не постиже, кад пре беше барем „да се извесни одсек понови" и „да се наставник увери јесу ли ученици дотични одељак добро схватили ? Овим он пориче вредност и томе. Ово је прво недоследно, а друго нетачно и неправо, неистинито. Сводити на губљење времена тако важну и дивотну гимнастику духа ученичкога, као што су иисме ни радови, то је песимистичка ограниченост.

е с т в а р и 737

Сад г. Давидовић јрачуна време, колико се часова „изгуби" па писмене задатке нреко целе године, па опда, носле неких малих разлагања, предлаже каки писмени задаци могу бити од користи и свршује, овако: „Али и за ове задатке важи нравило да опи усмену наставу не могу заменити, н да се према томе смеју веома ретко'давати. Усмена наставаје средиште, око којег се све окреће, она је сунце, које све обасјава и све оживљује, њену светлост и ж^вотворну моћ њених зракова пе можете ни чим заменити. Пустите дакле нека зраци те светлости свом снагом својом осветљују оне путове, који народ воде срећнијој и бољој будућности:" — Не бисмо наводили ово, да се одавде не види опште гледиште г. пишчево на наставу, према коме и оцењује овако писмене задатке. Види се, да је он поштовалац старе Фразерске наставе речима. Настава је прво реална, очигледна ; онда, у млогим предметима, има да се вежба, ради; па тек онда долази говор, Формулисање онога штс се видело, ироизвело, начинило, и за тим покушај да се и наиише оно што се впдело научило и запамтило. Прво је двоје темељ свакој доброј настави. Оно је најважније. Нека се изнесе, види , зна, иаучи па макар се ћутало, макар се ништа на рекло; боље је но сам говор без садржине. И у самим језицима и другим аистрактним иредметима је у главном тако, а у нриродним наукама и вештинама сасвим. „Сунце" дакле „које све обасјава и све оживљује" није усмена настава , говор, него очигледност, посматрање, опит, иредстављање и „животворна моћ" је више у раду, у стварању, него у њој. Речи не стварају ништа. Оне само понављају или изазивљу оно што је већ створено. Ми их нећемо ни „замењивати" ничпм, али тако исто и садржину наставину не можете заменити пима. Свашта има своју одредбу за шта је и нити му ваља одузимати ни давати више но што му ирипада. То ће народ иовести „срећнијој и бољој будућпости". А докле год будемо настрани и стварне предмете и рад замењујемо речима, нећемо. Да видимо сада шта предлаже г. Давидовић место данашњих писмених задатака. Он предлаже ово : „1. писмени задаци, који се у школи задају, треба да служе на то да,