Просветни гласник

736

П Е Д А Г О Ш

КЕ СТПАРИ

не постпже, а тамо своди све само иа то да се „поновп" што је свршено. А где су друге корпсти, за које и сам писац рече да их „ може бити и не бити" ? И ако би се корист од писмених радова оаиста свела само на писмено увераван.е* да ди су ученици схнатили нредавање, и на „понављаље'', онда их не би требало ни давати. Али ми смо видели да су ово сасвим споредне користи од писмених радова н задатака. Г. Давидовић вели „да се оваки аадаци ие могу оцењивати оним оценама, које иа прелазак ђачки утичу", и „да је садашње давање оцена из писмених задатака таква мера сгрогости, која се не да ни с једног гледишта правдатп". По чему то? Које разлоге он наводи за ово ? Он не наводи ниједног. Само то, што су они, но њему, само зато, да се ионови известан одсек те да се види како су га ученици схватили, паје сувише строго ту нробу оценити оценама које утичу на прелазак. Али ми видесмо да задаци нису „само на то"; па и да су, да оцене из њих не би биле „сувише строге", а још мање неправичне. Истина је „да рђаво израђени задаци могу долазити и због тога, што наставник није изабрао такве задатке, који развитку ђачком одговарају," али за штоје оп то чинпо, зашто да то не може узети у обзир, ако је већ учинио, и хоће ли г. Давидовић допустити да наставничке погрешке буду узрок одбацивању нечега по себи доброга? Мислимо да неће. И кад из оволико разлога г. Давндовић вели, да „одењивање нисмених задатака са законским оценама веома личи па старо батинање,' он свакојако претерује. „Задата је лекција, ђак није научио — дај удри батине", вели он. Из овога се види, да г. Давидовићу није познато поступањесписменим радовима и нрипрема која. увек ваља да им нретходи. Кад се увек изврши напред све како ваља, онда то никако неће бити старинска „задата лекција," а још мање батинање. Ваља увек учинити онако, како прописује Методика писмених радова, па нећемо иикад казати, као г. Давидовић : „оцене из писмених задатака не само да личе на старинске телесне казне, него их још у многоме превазилазе (!); јер ма колико да су те казне биле нечовечне, ипак готово нико не памти случај, да је због незнања лекције била поло-

вина ђака бијена, док сада неће бити никакав редак случај, да иоловина разреда за своје задатке слабе оцене добије". Не само што је претерано, него је и с друге стране ово упоређење оцена с батинама врло грубо. А кад би било дозвољено овако упоређење, мн бисмо заиитали: а зар давање рђавих оцена из усмснога одговора није тако исто „батинање" ? Јесте, и то је „батинање". И кад је и то батинање, хоћемо ли онда да укинемо те „батине" ? Мислимо, да то пи г. Давндовић пеће. И опетг. Давидовић у даљем изводу вели: „Оцене из цисменмх задатака снадају у ону врсту васшггних и иастаиних мера, којима се ништа или веома мало постиже;,... јер ђак још у почетку школске године добија уверење, да му се рђава оцена може и онда дати, кад га нико није ни пропитао." Опет г. Давидовић унотребљује реч мера" у двосмисленом значењу. Даље, кад каже да оцене из писмених задатака „спадају у ону врсту васнитних и наставних мера, којима се ништа не иостиже , или веома мало:" онда би добро и нужно било да нам каже: које су то још друге мере, тако несрећне, да се њима у школи ништа не постнже? Одиста би одвећ нужно било да их знамо и да их одмах избацимо на поље. А што вели да ђак „одмах у почетку школске године добија уверење да му се рђава оцена може и опда дати, кад га нико није ни нропитао", то није никаки разлог, јер ђак исто тако одмах у ночетку школске године добије уверење да мпже добити и добру оцену, „и ако га нико није ни иропнтао". Но и овај носледњи пасус, „и кад га нико није ни пропитао", није тачан, није логичан, јер је и сам писац признао да је и ово ироиитивање , само ппсмено. И г. Давидовић номиње онај разлог „крађе", кићења туђпм перјем", и вели да „добијају највпше прилике да виде, да се и без свог труда може добро пролазити". Прво није истипа даје пемогућноотклонити „крађу", и омаловажитп ,кићење туђим перјем". Друго није истина да се овим начином може добро иролазити. И да га паставник не ухвати и не казни, опет онај који „краде" у крајњој дистанцији самога себе казни. „Али што иисменим задацима њихову вредност највише потире, јесте поглавнто та о-