Просветни гласник

ПЕДАГОШКЕ СТВАРИ

735

давати јој малу важиост, зиачи багатслисати је; ми већ видимо кодика је то погрешка и иеиотиуност. Тиме још багателишемо и свој рад, а преко тога и себе- Оно што наставник уради и оцеии ваља увек да вреди. Друкчије и ђаци гледају одмах, чим виде да нешто негде пе вреди и да се не рачуна. Ни мање ствари пе ваља излагати омаловажењу ученичком. Све што се ради с њима и што они раде ваља да је збиља, и ту ие сме бити ничега гато „ие вреди". * * Сад да пређемо на „нравила о писменим задацима". ,Правила" у главноме наређују : да се свакога двомесечја даје ио 2—3 или 4 задатка у школи иа да се из њих дају оцепе које ће се рачунати, и које ће, ако ученик не говори и не добије оцену из усмених одговора, вредети као она. Део иоступак с оиима у главноме је прописан добро. Задаци се раде у школи, прегледају, поправљају и враћају ученицима. Одмах видимо, да је ово веома недовољаи број задатака, ако се писмепи радови сведу само на ово. Писмени радови ваља да иду обашка, за себе, а ово да се сматрају само као „задаци'-' за оцену, као што је у главном ц прописано. Ми смо видели, да их је така потреба и изазвала. Но „нравила" су пронисала за неке нредмете више задатака, за неке мање, а за неке нимало. Из језика и рачуиа дато је више а из других све мање, док не дођу неки из којих нема ннједнога. Ако су за белешку, онда је из свих потребап по један. По томе није требало да остане ниједан без задатка, јер је за све један број ђака, и баш они, из којих нису ирописани задаци, имају мање часова, те је још теже да сви говоре. Ово што неким иредметима није дат ни по један задатак, а важнијим иредметима дато млого више (а за оцену би им био довољан један), сведочи нам нешто што не бисмо волели да чујемо, казује пам једнуману и ових „правила" и саме средње наставе још више. Сведочи нам, да се у средњим школама поклањала веома мала пажња овој грани наставе, писменим радовима, и да су „правила о писменим задацима" у неку руку хтела да обавежу наставнике да обрате пажњу и

на ово. Намера је на свом месту, и то им још више диже цену. Но онда су ирописала веома мало задатака, и то им је мана. * Да видимо сада шта се износи нротив ових писмених задатака и ирах;ила о њима. Сиоменусмо наиред да је понајгдавнијц разлог „што ђаци у шлоли преписују („краду") један од другога. Но ми видесмо, да то није никаки разлог. Да видимо сада каке је разлоге изнео г. * М. Давидовић. Преглед његовога рада бпће и с друге стране од интереса. Г. Давидовић добро каже да „правила од 20 октобра 1883 године", као новина, заслужују пажње, и да је њима главап циљ да се дође до оцене. 'Го истина није никака новипа после три године, али хајде, де. Но он вели : „друге користи могу се слободно ц не споменути, јер њих може бити и не бити: све зависи од тога, како се с тим задацима ноступа". Ово донекле може бити и цстина. Али може ди бити ово раздог. Ако деца кваре желудац храном и разболевају се, нико неће 6 ији противан самој храни и рећи да се не једе, но ће бити противан рђавоме поступању с њом. А кад се разумно поступа, онда су користи извесне и како то да можемо бнтч нротив ње?! За саме пак оцене из њих г. Давидовић вели: „ да су ови задаци као наставна и васиитна мера веома неудесни". Ако овде „мера" значи мерцдо, оно чнме се мери, онда оно не мери и „васнитну" страну. По смисду данашњих „иравида о писменим задацима у шкоди, као и во смислу свих задатака школских, оцена њина вреди само за наставу. Даље сенита;„Шта се постиже овим задацима?" па вели: „очевидно ништа друго, него то, (ваљада, да се види, П.) у којој је мери ученик предавани одсек овог или оног предмета усвојио, или — боље рећи — овим се задацима иде на то да се настивник и аисменим аутем увери, да су (ваљада, да ли су, II ) ученици пегови аредавања схватили; да су пак писмени задаци и за то, да се предмет понови, о томе ће бити говора доцније". (А „доцније" ћемо видети, да писац и не налази другога циља и користи од писмеиих задатака до за попављање свршепих одељака"). Овде дакле дасе »ништа друго" 85*