Просветни гласник

706

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

коме је било највише непријатељеких топова. Он окрете одмах с њима пуцати на непријатеља. Тада настаде оншта забуна и бегство међу њима. Тада је Тили био први пут побеђен и то потпуно. И сам Тиж у мпло није ухваћен и погубљен. Он је био рањен и једва је искупио 600 људи и с њима побегао у Халберттат. Одмах после задобивене победе клече Густав на колена на сред бојног поља испуњеног мртвацима и, са скрштеним и подигнутим рукама у вис роче : Теби благодарим Боже! Теби благодарим за твоју победу !" Због ове одлучне победе одмах се ствари окренуше друкчије. Једном битком цару су одузете све користи дванаестогодишњег рата. Угњетени подигоше опет куражно своју главу и придружише се победиоцу, кога су готоио као Бога поштовали. На дан после битке нађоше се курФишт саксонски и краљ, који је био тако благодаран да је курфипггу заблагодарио, што је помогао да се нобеда одржи. Он му заповеди да са својом војском продире у Чешку, а он сам кроз рајинске пределе упути се у Баварску. 9. Следства победе После Лутера нико није умео тако владати духовима као Густав Адолф . Његов пут кроз Тирингију у Јужну Немачку био је готово један непрекидани триум®. Тили прибра што је више могао војске и похита пред Густава. Али храбри Шведи победише опет Тилија, који у боју би тешко рањен и носле петнаест дана умре у једној варошици (Инголштату). У њему изгубн цар доброга ратника и доброга војсковођу. Кадјеумр'о имао је седамдесет две године. Еад Густав после поновљеног нанада не могаше узети тврди Инголштат, онда он нападе на Минхен. Престоница је дрктала и само њена својевољна предаја могла је ублажити гњев победилаца. Сјај кур®иштовога дворца задивио је Густава и он ј е пи-

тао за име грађевинара. То није нико други већ сам курфишт, рекоше му. „ Ја бих радо овога мајстора послао у Штохолм", рече Густав. У ратном магацину нађе Густав 140 тоиова, који су били сакривени. Он се томг јако обрадова и викну : «Устајте из мртвих»! Цела Баварска била је опљачкана, а цело Немачко царство морало се покоравати сили шведскога краља. 10. Валенштаин се опет јавља Док се све ово догађало, Валенштаин се био склонио од светске ларме, али је еве пратио будним оком као лав. 0 неком унутрашњом радошћу гледао је он промену ствари. Он је у своме приватноме животу био веома задовољан. У његовом двору владала је царска сјајност. Њега је сваки дан служило око 60 иажева, одевених у сомотско одело златом извезено и 20 одабраних дворјана. Око његоиог двора стајала је стража од 50 људи. У његовој штали, за мраморним јаслима ранило се триста изучених коња. Он је давао сјајне забаве. Мало је говорио и са цодозривим иогледом посматрао је присутне. У сред највеће ноћне тишине посматрао је звезде, а стражари су га иосматрали с неким етрахом. У тешком иоложају, у коме се сада цар Фердинанд налазио, опомену се он с горким кајањем свога отпуштенога војсковође. Он му одреми посланике, који су требали да умире његову гордост и да га приволе да скупи нову војску. Валештаин прикри своју радост и прими царске посланике с привидном хладноћом. „Ја нисам намеран", беше његов одговор. „да на се товарим неблагодаран поеао. Ја живим као приватан човек врло задовољно и желим остатак живота у миру провести". Али кад иосланици с најдирљивијим молбама и непрестаним представкама на њега наваљиваху, обећа он на послетку за три месеца искупити војску. Тек што се сазнало да ће Валенштаин на ново ступити у борбу