Просветни гласник

840

Д У X Н А С Т А Т) Е

II ВАСПИТАЊА

па преглед и одобрење, и да је с малим изузецима то чињено увек у почетку школске године. Код ове тачке надазимо и предлога директорских: да се ради једнообразности израде сталнп програми (што је по том и учињено). На друго питање: „Кад је који предмет свршен, и шта је после рађено ?" долазе врло разни а опет врло сличпи и интересантни одговори. Изузев двојицу тројицу директора који нису одређеео казивали за сваки поједини предмет кад је који свршен, у осталих је овако : пред сам испит, тако да предмет ни мало није понављан, свршено је 8 предмета, уочи испита 5; у другој половпни и крајем Маја 19, почетком и у прво.ј половинп 13; у половини и крајем Априла 45, почетком и у првој половини 15; у другој половини Марта 25, у првој 20; крајем Фебруара 6, а у почетку 4; крајем Јануара 8, а у почетку 6, и најпосле, у половини Децембра 1.! Или но месецима, целим; у Јуну 13 , Мају 32 „ Априлу 60 , Марту 45 „ Фебруару 1о „ Јануару 14 и најпосле « Децембру 1 Из овога видимо, да је највише предмета свршено у Априлу, и то у другој половини његовој. За њим долази Март, па Мај. Али сразмерно млого предмета видимо и пре тога у Јануару и Фебруару, а један чак и у Децембру! Па шта можемо из овога извести ? И ако се чини на први поглед да не можемо ништа, опет нам ово може казати нешто одвећ важно. Да видимо шта је понављање и колико оно има места. Обична је Фраза : понављање је мајка или темељ учењу. И то стоји. Што се год која ствар у нашој свести више понавља, то она јача бива у њој. Али питање је: како треба да буде то понављање? Да ли сваки дан учити све нове и нове стварп, без свезе једне с другом, па се онда вратити те их опет после неког времена на ново ирелазити? Да ли како друкчије? Кад узмемо пре;шете сваки за себе као једну целину — а то треба да буде сваки

насгавни иредмет — онда закони психолошки и логички захтевају, да се све поједнности те целине поделе и уреде тако, како ће свака од њих да припрема другу, а да се наслања на нрву. Тако, да се данашњица наслања, оспнва п изводи пз јучерашњице, а служи као основица ономе што ће сутра да дође. Тако се данас понавља оно јучерашње, а сутра и данашњица и јучерашњпца. И тако даље. Тако се сваки дан у неку руку понавља све претходно, а спрема оно што следп, док се најпосле из свих нојединости пе изиђе на једно, илп на неколико општих принципа, који су цељ томе предмету. Та се цељ никако не може постићи правилно и нотпуно,ако су све оне претходне иојединости пејасне. Оне морају бити потпуно јасне и јаке. Ако нису то, опда је и цељ, оно што се изводп из њих, она целина оно опште и крајње, мрачно и лабаво. До овога се општега не сме долазити без оних поједпности. А кад се већ до њега дође онда понављање није ни нужно, или ако јесте ако се хоће још јаче целина да се утврдп, онда опет није потребно понављање свпх појединости, већ онога. што је из њих извођено и служило за основицу даљим поједипостима и даљем извођењу. Да узмемо један пример. Узмимо зоологију. Толике су животиње описане , толикп су карактери разни на њпма побројани , п из свега тога изведепе опште белеге, заједнички знаци, једнаке особине, и по њима разређепе животиње у неколико група. Има ли сада места понављању? Како и колико има? Нема месга понављању свих животпња и свих њиних карактера. Зашто ? За то, што ви нисте смели ни један заједнички карактер да споменете и нп један оишти појам да изведете, док то нисте све впдели на појединостима, па свима појединим животињама. Дакле, оне напред морају већ да буду потпуно јасне, па тек да изводпте родове, редове, племена, класе, итд. Ви дакле не смете сада да понављате само за то, што сте увек понављали, да је оно сада излишно. Хоћете ди баш да понављате, то можете само још боље утврђивати и уређивати оно, што сте из тих свих силних појединостп изводпли и што вам и јесте цељ, или барем, што вас све води једној цељп, вишој од свих тих. Тако дакле ми из овога видимо, да је оно ионављање млого боље, што се врши непре-