Просветни гласник

КАРАКТЕРПЕ СЛИКЕ сонску, јер и ово беше његова земља. Али чак и ту Карло га потражи. Он удари кроз Шлезију. Код Штајнау-а јахаше он и иређе иреко Одре. На другој страни опколи га гомида обичних људи, која га иокорно мољаше, да се узму у заштиту од њихових католичких суграђана. Тада су католици, у нркос весгФалском миру на све могуће начино кињили иротестанте. Један стари обућар истрча иред њега, ухвати коња за узду и рече: „Најмилостивији госиодару ! Бог је с вама и он нека вам буде на иомоћи. Али нека вас наше сузе умилостиве да не мислите само на себе него да мислите и на нас јадне људе и на нашу дритешњену веру у земљи". Краљ рече више пута: «Јест, јест". Али обућар га не остави ире док он не иружи руку. Карло одржа реч. Он изради код цара да се цретестанти у Шлезији не узнемирују у слободи њихове вере. 2. Годпне 1706. Карло уђе у Саксонску и објави да је сваком сигуран живот и имање. Цела земља покори се. Он оде одмах пред Лицен ]г разгледа бојно ноље где је његов прадед прз 74 године онако славно погинуо. С великим осећањем разгледа место где је он иао и рече : „Свакад смо тражили да живимо тако краљ Густав Адолф . Може бити да нам Бог чини на вољу и оставља нам да тако и умремо". По том је наредио шведским војницима како ће се ионашати ирема становницима. Што су год хтели морали су за готов новац купити, а смрћу је кажњен сваки, ко би пљачкао. Ова заповест строго је извршивана. Једнога војника стрељао је што је насилно узео шољу млека и тукао сељака, а другога је обесио што је убио кокош. Таква строгост држала је војнике у највећој иокорности, а Саксонци којима су старци још приповедали о ужасним свирепствима Валенштаиноваца и који

3 ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ 8 7 5 су се и сада тога бојали, живели су мирније него кад непријатељ ннје у земљи. — У осталом Август изгуби са свим кураж и нохита да с Карлом закључи мир. Овај захтеваше да се Август одрече пољског нрестола и он мораде то с болом у срцу учииити. По том Август посетп шведског краља и оба су се разговарали као најбољи пријатељн. Карла је овде иоходио и херцег Малборо. Како су се обојпца радовали што су се унознали! Слава њих обојице знала је се у целој Евроии. Овде су се видели ирвн и поеледњн пут. • Тек носле годину дана врати се Карло из Саксонске. Кад је оиет кроз Шлезију ирошао нагрнуше нротестанти са свих страна да га виде. Народ је иадао на колена и са сузама у очима благодарио му на религнозној слободи, коју му је он створио. 3. Сад Карло ииађаше јошједнога неиријатеља, цара Петра. Он се снреми нротив њега и реши се да га у Москви ноходи. Међу тим док је Карло шетао но пољској ц Саксонској Петар је изабрао ?себи ирестоницу на Фпнском заливу. ЕБигова ј е давнашња жеља била, да на овом мору има једну тачку одакле би му ®лота ио Источном мору пловити могла. Тек што је гаведска војска одатле отишла, дође он тамо да у Ингерманландији подигне нову варош. Вароши даде име Петроград и бегае наименована за престоницу његовог царства. Кад Петар нешто предузме онје то вршио с највећом ревношћу. Многе хиљаде сељака, који су били одатле по 2—3000 миља далеко, морале су сада ту радити. Али на несрећу не беше довољно сиремљено ни хране нити снрава за рад. Двадесет хиљада морало је дневно радити и земљу носити у крилпма. Какав рад ! Много хиљада људи иропало је на томе послу. Па ипак радје