Просветни гласник

«576

ШКОЛЕ ЗА ОБРА30ВАЊЕ СЛЕПИХ

спехом раднти ннти до оних ресудтата доћн, које је постигао у својјој првој школи. Но у овој школи Хај није дуго радио. Још док је постојала његова прва слеиачка школа, многи путници из свију крајева Европе, који су у то време посећавали Париз, долазили су к њему да виде шта уче слепи у његовој школи, и како им он то предаје. Услед тога његова се школа прочула по целој Европн. Путници, који су проучили у Паризу слепачку школу, пнсали су иосле о овој установи, и тако стварали прилику да и други народи упознаду уређење и рад у слепачкој школи, и да се обавесте о образовању слепих у опште. Доцније ћемо видети, да је још 1790 године на немачком језику било неколико дела, у којнма је Хајева школа описана до најмањих ситннца. У тим делима описано је не само уређење слепачке школе у Паризу, него и цела метода и сва наставна средства, која су се ту употребљавала за образовање слепих. А одмах за тим изашло је (1793 год) у Лајпцигу и једно нарочито дело, у коме се говори о настави глуво-немих и слепих. Међу научницима и путницима, који су проучили Хајеву школу у Паризу, било је и Руса. Међу овнма се нарочито помиње руски књижевник и историк Корамзин. Према томе ова нова установа није била непозната ни у Русији; и овде се је о њој знало много пре него што је она прва Хајева школа састављена са аснлом. Руски цар Александер I, дознавши за ову установу и образовање слепих, желео је да н у својој земљи подигне слепачке школе. Али пошто у Русији није било у то време људи, који би могли добро уредити и радити у таквој ,једној школи, то је он наредио своме генералу Хитрову , који се у то време бављаше у Паризу, да ступи с Хајем у нреговоре и да приволи овога да дође у Иетроград, те да овде уреди једну слепачку школу и да уиравља њоме, докле се не спреме други наставници којц ће у њој радити. Преговори ови изгледа да су почети пре него што је прва Хајева школа састављена са асилом, или ако не у то време, онда одмах по што је то било; јер већ 1808 године овај је послао у Петроград свој пројекат за уређење слепачке школе у овој вароши, и поставио услове, под којима је вољан доћи у Русију, изјавивши у нсто време, да жели да то што пре буде. Цар је Хајев

пројекат и услове усвојио, али тек 1806 године Хај се је кренуо у Петроград с једним својим слепим учеником, који му је у Русији номагао и као учитељ имао плату од руске државе. Без сваке сумње, Хај је много полагао на то, што се врло жпво интересује и сам цар за слепачку школу, и с тога је као сигурно сматрао, да ће његов хуманитарни рад у Русији наћи бољег земљишта, него у Француској. Услед тога је он примио врло радосно ону понуду да иде у Петроград, и напустио своју нову школу, која га је у велике дугове увалила, те је и у Русији морао да отплаћује за неколнко година. При одласку своме у Петроград, Хај је предао управу над својом дотадањом школом једном научно образованом слеицу, Хелмин-у, који је радио у њој и одржао је све до 1816 године, док се није издвОјПло и оно школско одељење слепих из асила. Пдући у Руспју Хај се је са својим слепим ученнком и сапутником зауставио у Берлину, где је на своме ученнку показпвао како се уче слепи и држао нека предавања о томе. Овде га је п тадашњи краљ пруски Вилхелм III, позвао својеручним писмом к себи у Шарлотенбург (одмах уз Берлин), те је и њему показивао на своме слепом ученику како и шта уче слепи. Услед тога је краљ одмах паредио да се заведе слепачка школа у Берлину, ц још за време Хајевог бављења буде одређен за управитеља те школе неки В. 2еипе\ кога је Хај лично обавестио о свему нужном за ту установу, ноказао му наставна средства, методу п све остало како треба радити са слепима (све на свом ученику) и тако и у Берлину подигао слепачку школу. Како је Хај нрошао у Руснји и шта је он тамо могао да уради за подизање слепачких школа, то ћемо видети, кад будемо говорили о сленачким школама у Руснји. Овде нам још треба да разгледамо, како стоји данас Француска са слепачким шкодама и осталим установама, које су одређене да олакшају судбину француском слепцу. Из досадањег прегледа види се да је у развитку слепачких школа у Француској више пута наступао застој, и да је било времена, кад је ова установа скоро са свим била угинула (у асилу је цела настава била ограничепа на један час дневно). И по себи се ра