Просветни гласник

998

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ

ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

магати своме оцу у радњи. По том да би оиробао, да ли дечко није скдон за какав други занат, водио га је у разне радионице. Ове посете разних радионица биле су дечку врло корисне, јер су изоштравале његово посматрање и вежбале му снособност руке, која му је доцније требала, кад је сам себи морао правити машину за Физикалне опите. Оваки сахат, који је, вредни и науке жељни, дечко уграбити могао употребио .је за чптање. Најрадпје је читао нутописе, а највећи угисак чинила Је на младу дугау књига, а то је била Плутархов животопис који се у енглеском преводу налазио у библиотеци његовог оца. Ову је књигу више пута, читао и свакад се њоме наслађавао. Кад је стари Франклин приметио код Венијамина неодољиву наклоност за читањ :■ књига, даде га своме старијем сину Жаму који беше штампар, да учи. Млађем брату не беше добро вод старијег, јер Жам беше строг, љут и нанрасит човек, који младом шегрту није опраштао никакву погрешку, и који га је употребљавао за послове најниже врсте. Венијамин је трпљиво сносио суровост и строгост свога брата и само ио невад тужио се оцу, кад је већ терет, који је сносио нревршио меру. Ноовоје билојошгоре за Венијамина, јер оиомене очеве нису могле умекшати његовог брата. За то је дечко ћутао и сносио све тегобе и невоље. Ове впше је бивао ревностаи у своме иослу, и у радњи је брзо направио такове успехе, да се његов гозподар дивио. У слободним часовима Венијамин се занимао читањем добрих књига, а пошто дању није имао довољно времена употребљавао је ноћ за образонање свога духа. Ако је млади Франклин прочитао какву лену реченицу, тада је се радовао у души, и нпје ништа више желео, него да и он тако пише, да и он тако јасно и тачно може своје мисли исказатп, као ти славни људи, чије је књиге читао. Са својом навикиутом

одлучношћу нрисгупи он одмах послу. Кад је једну или две стране ирочитао, затвори он књигу и покушаваше сад, да оно што је прочитао слободно наиише. По том уиореди оно што је нанисао са штампаним и поправи своје погрешке. Погренгке еу бивале све ређе и ређе, а но некад је његов начин исказивања мисли излазио још и бољи, него оногн, на кога се угледа. Он настави и даље своје нокушаје и тако изучи свој језик. 2. Венијаминов брат издаваше једне новине, на којима су радили најугледнији и најнаученији људи у Востону. По некад су се ова господа скунљала у штамнарији, да се договоре о ономе што ће иисати, или да даду свој суд о ономо што је већ штамнано. Ове разговоре слушао је из једнога ћошка и шегрт са изванредном нажљивошћу. Један пут дође реч на један чланак, кога .је требало у новинама штампати, да нешто, важно код грађана бостонских постигну. Оваки од присутних предлагао је по нешто али нико не ногоди оно што треба. Венијамин мишљаше: л Кад бих ја само смео чланак написати, ја бнх погодио баш како треба." Он то не смеде казати, али су се у његовој главп кувале мисли и нису му дале снавати. Чекао је док се умирио, за тим устаде из кревета и написа, што му је душа хтела. Свој спис утури он у врата штампарије, тако да је се ујутру морао наћи. И ако се мудро чувао, да не потписује своје име на чланку, опет се бојао да његов брат не нозна рукоинс. Руконис се нађе и беше у обичном скуиу новинара прочитан. Венијамин с на.јвећим нестрпљењем очекиваше ,пресуду. Како му радосно закуца срце, кад чу једногласну нохвалу! Један хваљаше јасност и нростоту, други основане разлоге, трећи темељитост. Свакп је желео, да ненознатп писац чланка и даље настави своје писање. То је и било и млади Франклин добијао је увек нове