Просветни гласник

4*

ПЕДЛГОШКЕ СТВАРП

правма о писменим задацима „прописала недовољан број писмених радова и да тиме нехотиде паводе невештије (!) наставнике на то, да мисле да на нисменим радовима и не раде више, но што је нрописано..."! Да ди су наставници вешти или невешти да оцене колико им треба писмених задатака, ја сумвам да ће он доказати, али да је он својим иисавем о писменим задацима покааао, да не познаје ни саму литературу питава о којем хоће да инше — то је за цело несумњиво доказао. * У свом разлагању о нисменим задацима г. Миодраговић удара веома на то, што ја тражим, да наставник ради давања школског задатка објављени одељак нредмета са ђацима и сам понови. „Већ са овим захтевом г. Давидовић и сам сведочи да му настава није како ваља да је. А да и „наставник са ђацима објављени одељак и сам нонавља", још више тврди ово. Јер да је настава учинила све што ваља, онда на што би било ово понављање". Колико има истине у овим његовим речима може сваки већ но томе оценити, што он у својој расправи о писменнм задацима у школи овако говорн : „Усмено је било може бити у појединим питањима, одељцпма, искидано ; за то сада, за писмено, ваља све то довести у свезу п начинити једну целину и преглед њен, па тек онда приступити писменом раду". А кад ја тражим да наставник објављени ради задатка одељак понови, он одговара: «из овог се види, да г. Давидовићу није иознато постунање са писменим радовима и принремама, која увек ваља да им претходи" ! На другом пак месту на истој страни тврди, да овим захтевом сведбчим да ми „настава није како ваља да је". Али у целом овом низу од нротивуречности рекао бих да је најзанимљивије оно место, где он за ех{;етрога1е са највећом збиљом велн, да је „наставник ту да по потреби помогне", а одмах за тим тражи, да се ови задаци обавезном оценом оцењују ; јер вели да не зна ,за што наставник не би рачунао белешку, коју је сам дао" ? Изгледа дакле да су њему ех!етрога1га оно, што су ароаиси у основној школи, па да му је слобоДно да помаже и онда, кад би требало, као што и сам вели, Да из таког задатка види: „јесу ли деца

27

схватила, како, и може ли ићи напред", и кад треба да мотри, да се ко год и туђим радом не користи, Али да се вратим на понављање. Еолико је у настави важно да се од времена на време нредузму понављања, најбоље се може видети у тој околности, што се таква понављања свуда у школама образована света најозбиљније нреноручују. Ево н. пр, шта се наређује упутством за аустријске гимназије : „Не мање је важно да се код ђака један пут научене ствари честим нонављањем и марљивим вежбањем као трајна својина одрже". 1 ) А на другом месту, где се говори о домаћим писменим радовима, вели се ово : „Али тај задатак, да се обухвате главне тачке већег одсека и да се јако истакну, да се ноново изнесу старнје партије, којих се понављање јавило као нотреба разреда, а на које се при том настава одмичући у нанред ве може увек враћати, те да ђак добије новода да се осврне, освежи, допуни : ето тај задатак имају домаћи радови, који се баш за то морају периодски новраћати".*) 0 тим истим задацвма вели се на другом месту и ово : „Али се по себи разуме, да таким писменим вежбањима марају цретходити ноновљена усмена вежбања у школи". 3 ) А ево шта се вели за ех1ешрога1е: „Према томе, која врста ногрешака превлађује, дознаје наставвик у којим тачкама мора предузети поновна вежбања ; ово да предузме држаће он за своју најпречу дужност ; оне слабе тачке он ће непрестано у очима задржати'•'.") Али на што су сви ови цитати ? Комеје год дошло до руку какво ваљаније школско дело, какав учебник, нарочито из туђих литература школских, тај је морао спазити, колико се нажње, колико бриге поклања томе, да се норед новије тековине у знању сачува и старија тековина, да се норед научених нових ствари понове и оне ствари, које су много раније изложене. Па ц само прозивање ради оцене, или иропитивање после тумачења шта је друго него понављање? Не само да је то ионављање ; него је то тако пона-

') \Л*еЈ8ип^еп стр. 4 8.

2 ) \Уе18ип§ег1 сгр. 50.

3 ) шв{гис{н>пеп стр. 4 0.

4 ) 1п81гисИопеп стр. 41.