Просветни гласник

92

ралошју изучавајући сие минерале којих и н ема у нас. И сад нам долазе слике у помоћ. Слике за то, пгто не можемо да досиемо до истинскиу. објеката. Слике, и то тек носле модела и тих самих објеката мртвих, пуњених. Слике, и то никако не смемо сметнути с' ума да су оне мртве, само мртав облик, а да ми цео остали живот морамо унети у љих. За оните добро нзвештаји веле, да су чињени, и с упехом. Али само не знамо колако ? Према сиромаштини кабинета, који се готово свуда помиње, ми можемо у напред бити уверени, да их се иије баш много правило и ако будемо вољни да мислимо, да је употребљавано све што има у сиромашном кабинету. Велим, и ако будемо вољнп, јер није далеко време од нас, када су све ствари у кабинету лежале доконе, а у школи се „учило' 1 ', „задавало" и „преслншавало" из књиге, а и данас нису ретки кабенетп које ннје нопала дебела нрашина. Као што се у Јестаственици предмети не могу учити речима и сликама, већ се морају тражити и учити сами ти предметн, исто се тако, н још мање, појаве могу учити само говором и из књиге, већ се морају тражити и учити саме те нојаве. За то у природу у појаве, и у онит! И ни најмања ситница не треба да се сама каже, већ да се види, и иотпуно схватн. Што овде код оиита не знадосмо : колико су ирављепи, то код извођења ђака у пол>е знамо боље. Знамо колико су извођенп ђаци у поље. Сад се питамо : да ли је то доста ? Еад узмемо у обзир, да су Зологији њени објекти у нрироди, то јест, у пољу; кад номислимо да су и Ботаници сви предмети њенп тамо; кад се сетимо да су и Минералогијн и Геологији , и Физикалној и математичкој ГеограФнјн праве основице тамо; кад помислимо да и Историја има своје што шта тамо; кад номислимо да и Кемија а особито Физика нма свога интереса тамо; и, најпосле, кад се сетнмо да је излаз у поље и за здравље свачије а нарочито ђачко, које је у најнежиијем добу највише везано за прашину : онда велимо да ннје никако довољно. А што га је тако мало било, то свакојако наказује ону стару везаност за књигу и клупу, а то је онет мало сведоџбе за педовољан успех п у науци и

васпитном погледу, п у иптелектуалној н у моралној физичној сграни. Шта нам може казати то, што већина предлаже, да се ночиње Зологијом? Прво ваља знати, да није давно време, кад је тако и било, то јест, кад се Јестаственица ночињала Зологнјом а свршавала Мипералогијом. Доцпије, сигурно кад сехтелавећа нриродност н иоступност у самим наукама, обрнуто је, те да се почиње Минералогијом. Алп тада нпје учињено и друго којешта што је требало те да одиста и буде нриродне ностунности и темељитости; но све друго остало ио старом (и, како се чини, још погоршано). Кад је то пронало, те кад се све три групе јестаственичке уче потнуно засебно и као чпсто дескриптивие (описне) науке, без икаке историје и развића, и праве науке, онда је однста свеједно којом да се ночвње а којом свршава. А пошто су Зоологиии предмети и шаренији и у свем интереснији, то је дабогме, као и у осповној школн, лакше почињати од њих, н већина као да има право што предлаже, да се ночиње Зоологијом. Али је питање: је ли то у начелу добро ? Је лп то апсолутно најбоље, нли само релативно, (према неким другим приликама, које су знане или се може бити и не осећају)? Шта је то оно, што је требало да се учнни, на да остане и да вреди онај нромењени ред ? Апсолутно је добро : да се што дубље продре у суштину самих овнх нриродних предмета, у њин постанак, развитак н пронаст, у живот њин, и оно од чега он зависи. За то је дабогме боље почињати од неорганске просте материје, па нрећи на биљке, и то најниже и најиростије па ондасве више и више, савршеније, до највиших п најсавршенијих; на онда ирећи на животиње, и то прво најниже и најпростије, те видети, да строго узевши нема никаке разлике изме1.у њих и биљака, иа да се тек одатле животиње гранају, предругојачавају, и расту, највише до човека. У томе се реду и осећаји нађу још у биљака, а психичке моћи још у монера, н прате све до човека. Али за то прво треба да претходи не само Еемија, као што директор лесковачки предлаже, него и Физика, и то обе у свем своме пространству, и строго очигледном учењу самих појава, јер су то најиро-