Просветни гласник

Д У X Н А С Т д В Е

И ВАСПИТАЊА

одликовали у рачунању иа памет , све их више •истицадо се као сиособних. „И на брзс рачунање обраћао је наставник нажњу у толпко, у кодико је хитрина у онште у сваком раду корисна, и у кодико она не смета коректносги саме израде. И ту (?) је бпло доста сдучајева — ади су то можда биди само изузеци — да они, који су на табди могли све задатке да израде, тешке кућевне задатке нису израђивади, него су их израђивали они, који су од њпх сиорпји били у израђивању. Пошто је из овпх и многих других узрока (!) дошдо до уверења, да рачунање на намет п брзо рачунање нпје искључиво и нужно својство дубоких мисдп даца (!) п математичких каиацитета, но да се овим диче ионајвпше математпчки медиокритети, (а поштоваии наставник хоће ваљда да нрави „дубоке мислиоце и математичке капацитете" од децеЛ), и да је таквом рачунању ио самој његовој ирироди место само у најнижим разредима средњпх школа (а госнодин је ваљда у највпшим разредима шабачке ниже гимназије нредавао Рачуницу !) н у основннм шкодама: то је дотпчни наставник п нажњу обраћао само у горе наведеним границама". (Но г. наегавник се не сећа, да ио његовом искуству ,стеченом у ирактицв", кад у основној шкоди п нижим разредима гимназије деца уче усмеио и брзо рачунање: онда ће она постати »по све неснособна" п то „но само за решавање, него н за разумевање запдетених задатака". И, сем тога, могу постатп „математички медиокритети"!...) Из ових одговора дакде впдимо: да је усиех из ове груне предмета већииом ,задовољавајући", и да се већином иокдањала пажња иоред иисменога рачупања и усменом. И још опажамо: да је усменом (и брзом) рачунању много мање нажње обраћано, него писменом ; да је дакде усмено !на иамет) ишдо као узгред. И као што местимице видимо јаку заузетост за усмено рачунање, тако ио негде впдимо ведиику оиозпцију и одвратност нрема њему. Обоје то видимо иајбоље у иосдедње двојице: милановачког н шабачког. Дакле један ирича о иреведикој љубави дечијој према овоме рачунању п казује нечувене уснехе, дотл.е други, као што смо видеди мад' да га не грди и не

одбаца са свим. Карактеристично је овде још то, што се о Геометрији и Адгебри не говори ништа (сем крагујевачког). Још впдимо, да се на много места диже жалба на неусиех у усменом рачунању, а констатује се бољп усиех из писменога рачунања. Све је ово врдо карактерчстично. Све ово казује, да је у нас рачунање свесно и с памећу, т. ј. са ствариим кодичинама п догнком, још нова ствар. Новина је та ушда и, како се види, сиуда, и с иочетцима врло добрим : али, како се чини, само у Рачуници. Но стари иравац, рачунање без памети, рачунање механично, с простим шарама — цифрама и неким знацима, ио неким туђим и несхватљивим нравидима, не поиушта лако, и траје још, чини се, у ведико. Ио њему се рачун учити не може без књиге, цнФара, правила и креде и табде. За њега још не ностоји догика и строге логпчне оиерације и законп. Он од дивних математнчких умних операција прави један сувопарни Катихизис, а од јаких догичких закона догзге, које оп аове „иравида". Ои све крајеве ставља иапред, а цео пут, који је за интелектуадно, иа п морадно, развпће најваашији, који је дакле васпитању цељ, он сасвим изоставља. Декар је рекао мајци, да изводи своје дете до у то и то поље, и до тога и тога места, те да се бдедо и бодешљнво, разидази, зноји, јаче дише, и тиме креии. Мајка газамогау кода и одвезе, однесе, до одрзђеиога места. Тамо је хдадније но у соби п детету зпмаМесто да је оно дотде ишдо и угрејадо се; место да се сад осећа свежије, и иријатно, њега сада хвата грозница... Тако је п васпитању у рачунању гдаван пут, којим се логпчном евиденцом или нужношћу, неизбежношћу, очигдедношћу, морањем, долазн до те п те истине, тога и тога закона. И на тнм иоследњим тачкама дух се осећа свеж и чио. С тога не само да је то најважније, да је то цељ, те да се постигну ове крајње тачке, него то мора н да аретходи свима тачкама. Не само да треоа логичио усмеио рачунати, него оно мора да се ставља нрво, на првом место, као цељ, цељ васннтања, као развијање ума, на дате оиерације долазе до оних посдедица, до оннх извода, које „Рачунпца" п доданашњп скроз неириродан н иакарадан нравац ста-