Просветни гласник

класицизам или реализам

„КЛЛСИЦИЗАШ И студија о школско.ј настав: (11 а с т С оиога гдедишта нмаћемо врло критнчан ногдед н на еаме класичке језике. Класичка језична и граматичка настава, у којој се находе опи исти Факторн, којн н у језичној настави сваког другог језика, не може због тога, заузети иикакво изузетно место. Утидај, који класички језици могу имати на дух у суштини би требало да будеисти оиаки какав би чииили и остали језици. Али нити је ово овако, нити би браниоци овога иравца могли пристати на то. Доиста, граматика и синтакса класичких језика веома су разлнчне од граматнке модерних језика. Сем тога сам стнл у класичних писаца такав је, да данас нема нигде литературе, из које бн било тако тешко иреводити као из класпчке. Да се добро изучи граматнка тих језика и да се може добро и лако преводити, потребно је огромног труда, времена и иапора. Класичке граматике имају истина генерализоване мпоге језичне чињеппце, имају на прилику: класиФикована супстантива, адјектпва, па у пеколико и прономина но извесној заједничкој Форми, исто тако и разврстана верба и т. д. али ужасан број изузетака н одступања у свима класама експлоатише само намћење онако исто, као што би то чннила и граматика ма ког модерног Језнка кад би у њему било тога. Међутим једино готово словенски језици што се у том погледу нриближују класичким, док остали важнпји модерни језици имају несравњено простију структуру, пошто л.нхова граматика готово и нема обблика. Због такве особнне класнчких језика не само да би неумесно бнло гледати у њима средство за духовну гимнастику, већ би исто тако било неупутно видети само њпма средство за развијање виших духовиих моћн. Често се може чуги од људи спмиатичио расиодожених према класицизму, да су класички језнци најзгодније средство за развпјање моћи суђења и репродуковања. За развитак ових духовних сиособности тврди се да је нарочито згодна кдасичка сиитакса и иросветни гдасиик

ЛИ РБЛЛИЗ АШ?" к прж општем образовањз^ &> в 3; К) нревођење кдасичких аутора. Допуштамо да је кдаснчка синтакса нуна сунтидности и да је особито развијена. Шта више језнци за које се даиас у онште узима, да нмају развнјену синтаксу, н. ир. енглескн н други, немају ни близу тако разгранату синтаксу, као класички. Али то никако није доказ, да је она удесно средство за развијање виших духовних способносги. Она може само занимати иамћење, и њега експдоатисати. Сав остади утицај поред овога је споредан. Нити пак стоји, да је за развијање духовних снособности удесна само кдасичка синтакса, а да друге етудије, на нридику, ма каква егзактна наука, не би могле тај утицај и боље ностићи, нити пак то тврди, да какав језик модерни не бн то исто могао чинити. Шта више, што год је језик нростији, што мање облика и дакшу синтаксу има, у толико има више претензија за своју екзистенциј у у наставном плану, јер је дакши и не заморава мозак. Свл готово модерни језици ове су категорије. Исти је сдучај и са „добрим" носледнцама но дух од превођења класичких сииса. Сами браниоци овога нравца тврде да је нревођење из кдасичких језика веома тешко. Они то чине за то, што ту страну (превођења) нримењују као средство за развијање моћи суђења, Алн то с друге стране показује, да превођење кдасичких аутора изазпва нревелико духовио нанрезање. Све се састоји у том, да се помоћу тешке синтакее помоћу речпика праве комбинације речи и ирнмењују на ставове, којп су пред оним, који хоће да их преводи. Ади кад се узме на ум позиати Факаг, како је класнчкн стил крут и везан, и како веома много речи имају иромепљиво, разно значење, унраво значење везано за смисао целе реченице, ондасе види да се таквим носдовнма нинка више не добија и не ствара, него огромпо духовно панрезање, које, ако је оправдано, могу п друга каква средства произвести, на ирилику метаФизичке ФилосоФеме, инФинитесималне тео14