Просветни гласник

106

КДАСИЦИЗАМ ИЛИ РЕАЛИЗАМ

реме 11 т. д. Овако иревођењс отежава јако и сам предмет. који нп најмање нптереса не даје. Аутори, који се обично преводе, јесу: Ј. Цезар, Корнелије, Непос, Салузтије, Т. Ливије, Тацит, КсеноФОнт Цицеро п но мадо грчки философи (Плато, Сократ, Аристотело) или несници: Хорације, Виргплије Јувенал, 110 нешто из Хомера и т. д. У њима нема никаквог материјала, који би задовољаиао и био унотребљпв за шпрење хоризонта реалних зпања. јер као што смо пкделн, научиа висиеа у класичком свету, из наука, које дају реална знања, беше и сувише ниска ирема данашњој. Сем тога — помињемо само овде и ако ћемо се доцннје тим предметом бавити — сви горњи ироскп нисци дишу некпм хладним, неразумљпвим и неонравданим стопцизмом, или историским авантуризмом, који смо већ и иначе осудили. У том погледу нарочито се одликује први класик, којим већина отвара студију класичке литературе у гимназији, Корнелије Ненос, а нису измакли ни Салустије, ни Цез.ар. Читање пак и превођење ових писаца само но себи нема ни толико интереса за једног човека који је већ ушао у СФеру науке, колико што дају нет књига Мојсијевпх или аиокалиасис Св. Јована једном човеку, који је већ одавна изашао из сФере мистицизма. Ресултат биће: неинтересовањс, с једне стране, а крута синтакса и мучно иревођење, с друге, не само да неКе развијати духовне сиособности веК Ке изазивати огромно напрезање, а за тим ону одвратност, која је и била ирви узрок, да су се људи заиитали: е да ли им на хакву год корист служи та нечувена тортура. Услед ових рђавих страна класпчке језиковне паставе и стекло се мишљење о њеној неваагностн и ненотребности. Питање дакле о важности модернпх језнка, добнја у своју корисг све аргументе, којн се износе за класичке језике. Важност пак и преро^атив, који пмају модеЈши језици, долазп им иарочито отуда, што су, као живи језици, иотребни , имају практичне унотребе, и што је на њима нисана најиотребнија литература за опште образовање. У овом ноглед\ класнчкп језнци не могу у иаставном идану никако нотискпватп модерне; не могу дакле имати ниједног разлога да остану као важпији у настави за опште образовање. — Не гледајући на толику

важност модериих језика, браниоци класичких језика номнњу обично, да и класички имају свој гајзоп сГе!;ге у еастави баш за то, што су сами неки најважнијн модерни језици (романски, на прплику) постадп већим делом од једног класнчког језика (датинског). Не водећи дакле рачуна о различности граматичкој, а имајући на уму да је у тим језицпма већпна речи датинског иорекла, пита се, за што се не бн, ма прилнку учно, латински језик који ће носле олакшати и само учење модерних језика, на ирилику Француског па и енглеског Р — До душе Французи, којн већ знају свој матерњи језик, можда би и могди учити латински, па да им н остане времена п места за друге дисципдпне, али то ништа више не доказује него то, да би и Немци који знају свој језик, требали да уче, на прилику, готски, е Енглези, који опет звају свој језик, да уче, авгло-саски и т. д. А.ди за доказ, да је сваком странцу нри учењу на нридику, Француског језнка нотребио доиста знање латинског, то није раздог. Не само да је Францускп иди ма којн романски — други језик, а латински други, и да за учење Француског језика греба исто тако рада н нанора као п за латински, нити зиање једног језика условљава и знање другога пего је још врло рђаво не водити рачупа и о количини времена. које се уцотребљава па један тако некористаи предмет и то баш у оном добу кад има толнко других дисцинлива, које су куд и камо корисније и потребније за — онште обназовање, Један поглед само па Француску синтаксу, на идноше, на граматику, па на актуадио глашење францусаах речи (сравњено ирема датинским) иа је довољан доказ, да за учење Француског језика треба исто тако времена ономе који зна латинскп, као и опоме, који га апсодутпо није знао. Врло често се. шта више опажа у гимназијама у којима се учи поред Француског и датински штетна страна, што студије једпог језика праве забуну и пометњу у другом. Речи из датинског језпка мешају се с Француским и замењују, те тако место чистог једног језика излази хаос од обадваСем тога, у колико се год више пажње обраћа класичким језиц(нга, у тодико оскуднија бива настава у модерпим језицпма, у толико сла! бије знање модерпих језика. То је у ирвом