Просветни гласник

17*

ДУХ НАСТАВЕ И ВАСПИТАЊА

цоловину не нроизведе из своје земље, значи, помрди би сви. По томе види се прегрдна важност првога члана. Нама, као и свима народима, који су ночели културу доцније, скоро, Фали нпр. други члан. Развијени занати у другим земљама, нарочито од како су машине изнађене и уведене, Фабрике и Фабрикати њини, не даду да се и наши занати подигну. Они су јеФтинији и лепшн, и ми њих примамо. У том случају ми нрво зависимо од тога, од кога то примамо ; јер у свако време он може да стегне и да неда. А друго још важније: читава маса нашег народа стоји бссаослена и не може да нађе рада. Занати нису у народа само за то, да по^мирују потребу опих, који купују њине прерађевине готове, него да живе и они, који их израђуЈу. А где настане тако стање да заната нема, да читава маса народа остаје без занимања, онда све иде у земљорадњу, а што год из ње изиђе, то иде у трговину, у чииовништво, у поповство, једном речи : у непроизводну класу. Ту онда стоји земљорадња на једној страни, пепроизводна класа на другој. Између њнх запати само животаре и — изумиру све више. И што даље све се више прави ненормално стање друштвено. Све више пролетаријата п без рада и све више зависностн од туђина с поља. И то стање је више или мање у свих држава, које се налазе у започетку своје културе, а у додиру су с велнким државама културно далеко надмашнијим, па и у нас у Србији. И можда Србија нема жпвотнијег питања од овога. И ако јој икака онасност прети, ова је највећа. И ако Србија пропадне, од овога ће. Ио томе внди се огромна важност питан>а о занатима, које је министар просвете овде покренуо, и које сви овако јако осећају. Испод ових можда неиречишћених погледа, крије се нејасан нагон за народни онстанак. И овде видимо велику природну всгину н психолонпш закон: да се све пре

осети, па се после зна. У Србији данас сви то осећају, али колико ли их је, који то знају?... Али је питање, шха може школа учинити ? Може ли она помоћи томе стању, те да се апелује па њу ? Нека избаци класицизам, нека избацп све Фирме, нека узме сушту реалност : вештине и науку; па јели поможено ? Нема сумње, да би школа мало боље »спремала за живот", да би мало мање богаља умних, моралних и телесних испраћала испод свога слемена ; али је врло сумњиво и одвећ несигурно, да би и трунку једну допринела да се занати у нашој земљи развију. Школа може спремити за заиат, али посла ван школе опет не мора да буде. И снрема остаје равна учењу класицизна без примене и употребе, без корнсти. Нема поговора, да министар није учинио добро, што је ово питање ставио и пред људе од школе и нросвете, али је узрок много дубље, а не у школп. Министар нросвете треба да преда ту ствар министру Финансије, па је ни овај не може решити. И сви министри скупа, тегако. Тек цела земаљска управа : влада и скупштина у договору са зналцпма економским и цела иолитика народна ако би могла шго учинити. 0, на да ли би и опда могла! Видели смо дакле осећену неодложну потребу заната у народноме животу нашем и школи, но како она да се подмири : то остаје будућности да је она расправи и подмири, ако могне... Остала питања п одтовори тичу се више административне стране, него наставне, за то о њима даље нећемо ни говорити. Само нека од њпх, која се тичу више васпнтне стране, додирнућемо још онда, кад -станемо говорити о васиитној страни. То су дакле била иитања министарска и одговори управника средњих завода на њих. И пз њих свнх ми смо, его, толико могли видети саму наставу и дух њен.

(Настаниће се)