Просветни гласник

13!)

која је на Дугачкој мотци носила добош, држао је говор у име народа. „Ми немамо леба", викну он, „ми знамо, д'а су краљ и његови министри издајници. Али мишица народна подигнута је, да их помлати"'! Његови нратиоци са ужасном в-иком претили су краљу и краљици. По том читава чета жена вичући и лармајући продре у салу и помеша се са носланицима. Једна жена заузе председничку столицу и са звоном у руци отправљаше нредседникову дужност. Тада доиеше хране и вина, пијаху и певаху, псоваху и грђаху дивљачки једни друге, а неке нослапике готово гугаиле су својим миловањем. Скупштина иокуша да их умири и сам цредседник одведе неке у краљев замак. Овај им даде најповољнија обећања, шта више неке је од ових жена грлио, јер му оне друкчије нису хтеле веровати. Тада се улогорише као војници на великој пијаци, наложише ватре, и ту јеђаху и пијаху. Око до но1)И стиже париска народна гарда. Благородни Дашајет, који је био пријатељ слободе, а тако исто и правичности и иоштовања свачије части, позвао је све, да се уздрже од даљих неваљалих дела. Он је најпре заклео гомилу, да ће бити верни краљу и да ^е нред његовим двором стајати са поштовањем. По том оде сам у замак краљевој породици и подјемчи се за одржање поретка. Тек што је заплавила зора 6. Октобра, а једна гомила бунтовника нађе пут, којим продре у краљев замак. Они су убијали краљеве гардисте, који су стражарили пред краљичином собом, и преко крвавих мртваца продреше у собу, у којој је краљица спавала. Али њихова жртва беше кроз та.јни нролазак побегла у краљеву собу, а бесне убице боле су њену иостељу са мачевима и коиљима. Цела стража искупи се и истера убице из замка. Али сад буптовници нападоше гарду, која се не могагае одбранити од бесне гомпле. Ови очекиваху смрт. .Тада

се краљ појави на балкону и са раширеним рукама повика : „милост мојој гарди ! а „Да живи краљ" ! беше одговор, и одушевљења гомила престаде убијати. Шта више дозваше к' себи неке заробљене гардисте и ночеше их грлити на очи краљеве. Тада гомила повика „краљпца, краљица"! Оа очевидним страхом изађе краљица на балкон држ.ећи у свакој руци по једно дете своје. „Не требају нам деца", повикаше јој оздо. Она врати децу натраг, и сад стајаше ова господарствена жена сама на балкону, са сузним очима и скрштеним рукама, док је се доле побуњена светина таласала и викала и копљима и пушкама вртила. Један неваљалац управи своју пушку на њу, док други му је обори доле. Мирноћа ове обезоружане жене, која је ту стајала, утигаа страст народа, и он на један пут окрете друкчије. Цела гомила повика од} г гаевљено : „Живила краљица" ! Опет су тражили краља. Он изађе а гомила га иредусрете узвицима : ;? у Париз., у Париз" ! — «Јест, децо моја", одговорн краљ, „ја ћу ићи у Париз, али не друкчије него са мојом женом и децом". „Да живи краљ" ! повика сад опет светпна. Краљица онет изађе на балкон и хтеде говорити, али од вике народа не могагае се чути њен глас. Тада је ЛаФајет пољуби у руку и рече зачуђеном народу : „Краљица се јако чуди томе гато види. Онајеобманута ; она обећава, да се више неће дати обманути и да ће народ волети". За доказ да то одобрава краљица подиже своје руке небу, а сузе јој се котрљаху низ образе. 5 . Већ око јсдан сахат но подне крену се народ натраг. Папред су ношене крваве главе исечених гардиста, натакнуте на, високе мотке као победоносне тро®еје. Заостале гардисте иовео је народ као заробљенике у својој средини. За њима су игала кола, у којима су седели краљ и краљица