Просветни гласник

136

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ

ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

са н.ихоно обадвоје деце и лринцеза Једисавета, краљичина сестра. Са обе стране ишда је гомида народа, која је страшно лармада. Неки су наваљивади на кола и проклињали и нретили краљевској породици, други су певали победоносне песме, а трећи су викали : „Овде вам водимо пекара са женом и шегртима". — Ва колима је ишдо више топова, а жене су седеле на ла®етима и носиле па бајонетима лебац и месо. Пијани' л.уди и жене шпли су једпи поред других, а цео пут беху прекрилили становници суседних села, тако да су се краљева кола морала често заустављати. Тек посде шест сахати страха и срамоте стиже сиромах Лудвик до уласка у Париз, где га дочека председник општине пчриске, хвалећи тај лепи дан, у који је краљ Француски опет у ирестоницу дошао. Краљ одговори : да је он са задовољством дошао, а краљица да је са новерењем дошла у ову добру варош. После тога краљ оде у Тиљерије (краљеве палате) у којима не беше ништа спремљено за дочек краљеве породице, тако да су и кревете морали узајмити. Од ово доба краљ је постао ненесео и сматрао је, да је он роб народних вођа у Паризу. Ништа боље није ирошла ни народна скупштина. Преко триста посланика оставише скуиштину, по што нису хтели да им се пребаци да су помешани у убиства од 6. Октобра. Остали посланици одогае у Париз и под заштитом простог света, укидаху једну по једну установу, ништа и не мислећи на то, да је лашпе рушити него зидати. Седвице су држате у једној јахаоници која је била у башти Тиљерија. Елупе су биле намештене као у амФитеатру. На средини је био иредседников сто, с десне стране седели су умерењаци, с леве сгране, нарочито на највишим клуиама (на брегу) седели су најжешћи револуционари. У Паризу се створише клубови од једномишљеника посланика, који су се у наиред договарали о

ономе, што ће у народној скунштини радити. У једном јакобинском манастиру установи се тако звани јакобински клуб, који се састојао из најжешћих агитатора. Као спољашњи знак јакобинци су носили црвену капу. На скоро је цела Француска киитила од клубова, којима је заједничка средсреда била у Парпзу. Гледаоци на галерији, већином ириврженици Јакобинаца, са узвицима и пљескањем руку одобравали су све, што су говориди људи из њихове партије. На иротнв говорницима из умерене странке, кад су говорили и саветовали се о добру и злу у народа, звиждали су к правили комедију. Воља за истребљивањем не знађаше више ни за какпе границе. Пмања духовништву била су одузета, манастири су увинути, и да би се олакшала продаја заведен је папирни новац, који се називао „асигнација", (објава за иснлату), јер се она на купљеним добрима морада показати. Ту су се морали многи купци због асигнација придружити револуцији, да би осигурали своје ново имање. Стара иодела земље на ировинције укинута је и земља је подељена у 83 денартмана. Краљу је одређепа годишња плата, насдедно је племство укинуто а са њил и све оно, што је на роиство опомињати могло. Па и сама незнатна титула господин укинута је; од тада се свакоме говорило: грађанине! 0 У таким приликама дошао је и 14. Јули 1790. као дан разорења Бастиле. Успомена на ово дело дала је повода, да се овај дан ирослаад као велики празник. Прослава се имала извршити на Марсовом Пољу, а то је једна пространа равница на западној страни од Париза. Још ноћу, у очи дана празновања , равница је била пуна људи. Народна гарда беше дошла, и кад сину први сунчани зрак грмљава топова и звоњење звона објави овај свечани дан.' Око 10 сахати из јутра дођоше, у средину сто-