Просветни гласник

КАРАКТЕРНЕ СЛНКЕ

ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

тинама хиљада гледалаца, народни пос/аннци, изасланици департмана, а доцннје и краљ са његовом породицом. Кроз једну свечано украшену каиију улазио је поход на Марсово Поље. У средини истога беше висок олтар, назват ;; Олтар отаџбине", а нрема њему гелерија, на којој су седели краљ и народна скушптина. Епископ Таљеран служиоје службу и благословио је заставе денартмана. У највећој радости, а под ведрим небом, заклеше се грађански војници, народна скупштина, краљ и посланици чигавог народа на нокорноет законима, и сви се изгрлише као браћа пливајући у радости. То беше велики и свечан тренутак. Краљ и народ направили су везу и збратимили се да евојој земљи приправе бољу будућност. Али на скоро се ноказало, како је слаба веза, која је везана само тренутним осећањем. Јакобинци су у својим насилним мерама ишли све даље и даље и дозвољавали су пајгрубље поруге противу краља и његове породице. Један пут (18. Априла 1791), хтео је он да се са својом породицом извезе ■у један оближњи замак, да тамо као и обично проведе ускрс. Тек што се он попео на кола, а ирост свет са народном гардом пададе вику, скиде краља доле и захтеваше да он не сме остављати Тиљерије. ДаФает изађе и заповеди, да народна гарда расклони свет и да краљевим колима отвори пут. Узалуд! Олпггински председник похита и ономену на мир ; краљ оиомињаше и мољаше, краљица нлакаше. Све узалуд ' По што је ларма трајала више од једнога сахата сиђоше краљевске личности онет с кола и вратише се у замак , који сада беше њихова тамница. ДаФает се због непослушности народне гарде наљутио и дао оставку на звање команданта. Сад се краљ потнуно реши, да себе и своју нородицу бегством избави из ропства. Ноћ између 20. и 21. Јуна беше за бегство одређена. У почетку је. изгледало ИРОСВЕТПИ ГЛЛСВИК

као да ће предузеће добро изаћи за руком. Ноћу стигоше у Сен Менехулд. Тамошњи поштар Дру-е, један обесан револуционар, зачуди се кад виде краљицу, којујеипре тога један пут видео, а брзо познаде он и краља. Тек што су коњи упрегнути и кола путничка пошла, реши се овај човек на један дрзак корак. Он уседе на коња, н странпутицом стиже пре нутника у Варену. Одмах су звона лупала на ларму, народ под оружјем поседе све излазе, и кад краљева кола стигоше одмах их заустави и намора путнике да изиђу из кола. У почетку је Дудвик одрицао да је краљ ; али кад је видео да су га нознали узвикну он жалосно : ;; Јеет, ја сам ваш краљ ! Опкољен мачевима и бајонетима у престоници хоћу међу мојим верним поданицима у провинцији да тражим слободу, коју сваки ужива. Дуже нисам могао у Паризу остати, а да не пропаднем са мојом породицом". Његове речи не нађоше никаква милосрђа. Он је као заробљеник враћен натраг у Париз, праћен гомилом народа и народном гардом. Овај несрећни покушај погорша још више положај несрећне краљевске породице. Оад су предузете још строжмје мере за чување краљево. Краљица није смела затворити ни врата своје спаваће собе, и кад их је један пут краљ затворио дежурни о®ицир опет их је отворио и рече са свим хладно : „Ви се узалуд трудите, да врата затварате". 7 У Септембру 1791. године беше свршен нов устав. Краљ_, који је упиђао, да ће свако цротивљење бити узалудно мораде се на тај устав заклети. Устав је био доста добар, али је био јако скратио краљевска права. Кад се разишла скупштина, (која је назвата уставна), онда је на њено место дошла друга нова, која је такође предузела да одреди права краљева и да напише земаљске законе, и' та скупштина назвата је 18