Просветни гласник

н а у ч н а

гоме, као што је мрак противаи сзетдости, дпча врућини, болест здрављу, регрес прогресу, падање устајању. Ови противеи токови дају животу сва она кодебања и иертурбадије ; с тога место оног постојаног, свагда једнаког кретања у нанред, органски жпвот кашто јури бујпом матицом надимајући тадасе и преко обала, кашто опет тече тако тихо, да већ предази у трудеж устајале баре. Једап од ових токова давпо је већ свима добро познат ; то је она тежња живота, да се прилагоди околним условима опстанка, тежња, која долази с поља, дакле је потпуно привудне особине. Други је ток тако исто несумњив, али нп из далека није оцењен, шта впше игпорован је, пе гледећи на сав његов биолошки значај, — то је тежња живота, да прилагодп околину к себи, к потребама развића и растења унутарњих сила ц способности својих, тежња, која не-долази с поља као у првом случају, него која постоји у самој природи живота, казујући се његовим постунним растом. Прва тежња нагони живот на промењивање, које са свим зависи од праве средипе ; нагони га, да се тисне у одрећене сиољне калуне, ширећи се кад је калуп велики, сманлјући се кад је калуп мали — једном речи потчинити живот условима околине. Овде жнвот иде са свим пасивно за овим условима, нити их он ствара, нити их поправља, а они њега постојано и мењају и преображавају. Што не подилази за те калупе, то се губи са светлостп живота, губи се бестрага, а надживљује оно што има у себи ио највише прплагођенога. Таким се начином утврђује ириродно одбирање ; ту је његово дарство. Али само собом је јасно, да би живот, ако би се одликовао само реченом тежњом, био осуђен само на вечито клицање; а развиће аегових унутарњих сила, растење и ширење ових сила на рачун околних сила, његово усавршавање у пуном смислу те речи било би са свим немогућно. Ну овде се јавља у помоћ она друга тежња, тежња живота да према себи нрнлагоди околну средину. Овде живот побуђује мене спољних услова, на стварање и поправљање тих услова према потребама најразвијеније уиутарње силе и способности животне. Овде иећ не може бити места природном одбирању.

хроника 157

Извесно је, да нека тежња, била ма како мала код нижнх облика органскога света, посгаје велика код виших организама, а понајвећа код најсавршенијег створа, код човека. Иорасла тежња само учинпла је, теје човек тако надмоћан над свима органским створовима. Кад би се човек так о исто лако прилагођивао спољнпм услови ма, и само онако прилагођпвао спољне услове према себн, као што то чине остале животиње, он се не би никад научио да уиравља природом по својој вољи, нпгда не би смислио да упрегне њене снаге, те да раде за његов рачун, да производи храну за себе тамо, где мује потребно, једном речи не бп никад могао дејствовати на нрироду тако, као што дејствује сада. Прилагођавајући, место што би се сам прилагођавао, човек се по речима Уелеса не само ослобађао од природнога одбирања, негоје још одузео од природе онај део снаге, којим је она искључиво владала, све док се он није иојавио на земљи. Тпм је самим човек стекао господство над другпм бићима, створпо је културно биље и домаће животиње. Ширећи свој уплив на нрироду, одбирајући биље и прилагођавајући животиње, морао их је човек бранити од унлива прпродног одбирања. Човек је за тим морао одбирати од његових култивисаних организама оне знаке, што су за његову корист. По ступњу развића такогвештачког одбирања, постунњу ширења његова на све већи и већи број организованих облика, значај нриродног одбирања неминовно је морао паетн на пнжи степен. Сада већ није тешко прпзнатп да ће, негда, „када земља пе буде више ништа нроизводила сем култивисаног биља и домаћих животиња", вештачко одбирање потпуно заузети место природног одбпрања. Цела будућност нромењивања облика биљних и животињскнх прпнада вештачком одбирању. Ово је и у теоријском и у практичком односу лотанко објаснио и разрадио у најновије време Француз УЈс1ог Мешпег у своме спису : „ 17а\'ешг (1ен езресеа.' Овај Франпуз иде још даље од иоменутог Инглеза Уелеса. Не само на суву, него и на дну океана биће некада потиснуто нриродно одбирање вештачким. „Ма да су идеју деобе мора, вели овај научар, прогласили људи који је могу компромитовати, људи који мисле једино о