Просветни гласник

232

ПЕДАГОШКЕ СТилР11

давпи писменн задаци ? „Вешт" наставник ни једне лекцијс неће ићи даље пре но што добије уверења, да су му ученици добро схватили и утврдили ону пређашњу. А г. Давидовић хоће „месец нли два месеца" дана да иде напред па да му онда иисмсни гадаци кажу „да лн сме и даље корачатп или се аа неко време мора зауставити, или бар своје кораке скратити"! За тим г. Давидовић наводи нз позната му два извора за аустријске гимназпје, колико се задатака нз кога нредмета даје, па вели, видп се, да се ти задаца не дају ии па другим местима у тако знатном броју, као што г. Миодраговпћ замишља, када тврди да су паша правила о нисмзним задацнма »ирописала педовољап број писмених радова н да тиме и пехотице паводе невештије (!ј наставнике, да мисле да на писменим радовима и не раде више но што је прописано" !... Онда ми вели да ја „не познајем ни саму литературу иптаља о којек хоћу да пишем." Остављам г. Давидовићу то задовољство, да он познаје лптературу питања о коме пише боље од мене, знајућп само Дпбкпсиопеп" ц ) ,\?Уе1вип§еп с за аустријске гимназије; али јасеникако с њиме не могу сложити у томе: прво, да оно мора бити добро што се у једној земљи, нпр. Аустро - Угарској, или ма којој другој надази, и друго да оно није нстина што сам ја казао за наша „Правила о писменим задацима", да су проиисала мало нисмепих радова п да могу и нехотице навести невештије наставнике да мисле да на нисмепим радовима не морају више пи радити. Онда, на иример, какав народ у Азији, који стоји на нижем стунњу развитка од нас, може комотпо примати од нас све како је V нас, јер је то добро; мп смо на већем ступњу развитка... Код речи невештије (наставнике) г. Давидовић се чуди. То је врло карактеристично. 11о њему, но томе, вештих н невештих наставника нема, но су сви наставнцци иодједпако умешни, а ми му никако у томе пе можемо бити друг. Г. Давидовић не може да сложи моје нротивљење његовоме „објављивању" дотичнцх партија и оно што сам носле ја рекао: усмено је било може бити у ноједипим питањима, одељцима, искидано; за то сада, за писмепо, ваља све то довести у свезу и иа-

чинити једну целину и нреглед њен, па тек онда приступити писменом раду. Иа вели : „А кад ја тражим да наставник објављени радп задатка одељак нонови, он одговара; из овога се впдп, да г. Давидовићу нпје иознато поступање са писменим радовима п припрема, која увек ваља да им претходи !" Истина је, да је г. Давидовић рекао: „Алп ипје довољно, да се само одељак предмета објави, већ наставник треба да има времена — а тога иа жалост у нас нема, — да објављени одељак предмета с ђацима и сам ионови." Ја мислим да је и г. Давпдовић могао врло лако да увиди разлпку између наших мишљења. да је утео, и опда би цео овај прекор и чуђење било излишно. Г. Давидовић тражи да се „ на неколико часова раније " објави онај одељак.... п са ђацима и сам понови." А ја тражим: да се одељак нс објављује, да ђаци не знају из чега ће нмати задатак, да се из сваке партије надају ; па кад се зада задатак, онда да се питањима заокругли цељ, и да се направи као нека бледа скица духовна, коју ће ученици имати да поиуне и оките оним што знају и свима техничким лепотама. У осталом, оно се моје впше тицало писмених радова у опште, који иду са сваком усменом наставом уиоредо, но писмених задатака, код којпх ово пе мора ни да буде. Ја сам казао, да свака настава ваља да теаги томе, да буде пола реалца и усмена а пола писмена: да се најире изнесе садржина, на онда да се она Формулише усмено како да се каже, да се забележи и запамти. Но то је г. Давидовићу било нејасно. Г. Давидовић као да на силу Бога хоће да се само извуче испод примедаба. Оп доказу.је чак и цитагима из номенутих, њему нознатих извора стране литературе, да аонављапе има смисла, те према томе да има смисла и она његова тврдња, да. су писмени задаци и за то, да се дотичпи одељци ионовс. Пре свега, ја никад нпсам ни порицао важност понанљања у начелу. Ја врло добро знам да је нонављање духу оно, што је веџбање мишићима. Али је иитање у начину и времену понављања: како и кад да се понавља? Ја сам тврдио и опет тврдим, да је писменим радовима споредан циљ нонављање, код њине толике друг"е задаће, а пи-