Просветни гласник

256

ДУХ НАСТАВЕ И ВАСПИТАЊА

ми смо видели да свако претерапо напрезање умно повлачи за собом штетне иосдедице и за тело. А цела та шкода у школи повлачи рђаве последице за собом и у живот. И сем тога, Физикадео и кемиско заање имало би и с практичне стране да помогпе ученицима : да се боље могу наћи у животу, да буду способнвјп за одржавање и намиривање животних потреба; да им дакле корисги. А све то је врло сумњиво и немогућно, кад се настава ограничп само на књпгу и на неколико опита, а још сумњивије, кад се Кемија скоро најкорисвија наука и најважнија за све органске, бполошке појаве — баца у једну главу „Фпзике" п у Минералогију! Даље, код групе јестаственичке впдесмо, да је заступљена само дескриптивна, чисто описна,страна, и то у неколико, и опет више Формално, пз књига и речи и слика, а не из природе саме и са истпнскпх ствари; те је тако мало истински упознавала и саме предмете јестаственичке, тако само с поља, с морфолошке стране, те по томе опет мало будила интерес и љубав нрема њима, и мало чпнила да се индивидуе и у школи и у животу њнма користе. А од целе Биологије не вадесмо ни трага. Сви биолошкп закони, овп највеличанственији закоии, сви закони који владају у органској природи, у живоме свету, биљном и животињском, животињском и људском, та закони, који најтајанственије појаве животне и најзаплетеније догађаје људске, социјалне и духовне, објашњују, изостали су са свим. Омладина се оптерећује другим којечим, што често сгоји у противности с истинским знањем п логичним тумачењем појава, и што често још помућује и природне непомућене погледе човекове; а биолошки закони, који имају толико васпитне моћи, јер збратамљују све што осећа и живи, све што нод исте законе потпада и истим се силама покорава, јер разјашњују толике силне појаве, које човеку изгледају загонетке, тајне и права чудеса, јер су од најважнијега и највећега утицаја на оам жпвот и појединаца и друштва нису ушли ама ни у ком обдику и ни у којој мери. А у њпма се уједињују закони математичко - логички и Физикално - кемиски. Не може бити већа нримена њина, и не може бити нешто ближе човеку самоме и његовоме животу, но што су ови закони биолошки,

закони, који вдадају у животу и животом појединаца и целине, и људи и животињб и биљака. И може се слободно рећи, да су омладини највеће тајне животне остале опет тајне и најсложеније и најзаплетеније појаве природне остале онет замрљци и загонетке. Тако је дакле грдно велики део и васпитне и знанствене моћи овде савршено изгубљен. Код ГеограФије и Историје видесмо, да настава опет није заинтересовала за земљу и саму природу, и законе човечанскога разватка, те да со опет и ту шири појам и свест о утицају земљишта, климе и температуре на живот људски, и да се у друштву нојимају силе, које крећу човечанство напред, и свесно воле морална деда, и ради са свом свешћу за добро целине и своје; већ се и ту везала само за сдике, књиге и речи, сдова, цифре, дакле опет Форму, која повлачи за собом и тешки механизам, са свом муком његовом и за дух и за тедо, а без икаке, или с веома мало вајде, и то за саму мнемонику. Баш се Историјом, по данашњој општој наставној методи, највише мисли да се утиче на дух и карактер, на морал ђачки; и баш можда ни један предмет не утиче тако здо баш на ову страну, као Историја. Људи, кој.и мисле да се карактери стварају угледањем, (а то су људи, којн не познају законе човековог развитка), мисле да се бог зна шта чнни Историјом п да она највише развија карактер у омладине; а људи, који знају законе психолошкога и Физиолошкога развитка човековога, чуде се да још има људи, који мисде да нросто иричапе о људима из нрошлице може нмати утицаја на развитак карактера. И ова друга група људи све више расте, што се више шире и напредују биолошке пауке, и све више се осуђује данашња Историја као читуља убистава и неваљалстава, а тежи да се замени Социологијом и Историјом културном. И у колико смо видели констатован неуспех и никаки утпцај њен на омладину у нашим средњим школама, у толико нам је мило, што смо и тамо видели ову нажњу и овај покрет противу оваке Исторнје и тежњу друкчијој, то јест, тежњу законима људскога развитка. Ни ту дакле настава није имала пуну васпитну моћ, коју би могла и требала да има. Код Редигије видесмо исто то, и "још мадо горе.