Просветни гласник

398

ВАС11иТЛ11>Е К А 6 Н А у к А

У садање време шижевност се у школи учи на тај начин, што се изучавају одабрана дела од најстаријих времена на до данас. У данашње време већ има читава гомида књига, у којима је све обрађено, што је за тако изучавање потребно. Кад се књижевност овако изучава, онда ее морају две тачке узети у обзир: прво избор аутора, па онда обрада изабранога. I- Што се тиче избора, ту треба да влада као нравило, да доцнији аутори имајупрвенство пред старијим, а тако и прозаичари пред песницима. Прва од ових макоима оснива се на оном Факту, што се прозаичан стил поправио и непрестано се поиравља у опгате, а међу тим, правац мисли и оишти интерес све се више нагињу модерним књижевницима. Многи од старијих књижевника, који су у своје време важили као добри нрозаичари, данас се већ не могу узети као угледни примери у стилу. Ученик треба одмах при почетку да има пред собом угледну прозу, па тек онда може прећи на несавршеније творевине те врсте. Интерес за старије,ирозаичаре неирестано с временом опада, и ако није са свим ишчезао — и у школи се могу ири изучавању књижевности навести само одабранији комади њихових творевина. Њихово је право место за изучавање у Историји књижевности при носматрању развитка литерарних облика. Сама вредност стила по себи не зависи од предмета, који се обрађује, али интерес, који се њоме улива, стоји у великој вези с утиском, који је језиком на нас учињен. Кад су мисли већ избледиле, кад је сам нредмет, па ма какве врсте ок био, доцнијим писцима боље обрађен, онда ми за то немамо тако јаког интереса, наша пажња ослаби, и само необична изврсност самога стила, може нас привући и заинтересовати да то читамо или мислимо о томе. У осталом, стил има најјачег уплива на нас, и ми ћемо на њега вајбољу пажњу обратити

онда, кад је у њега обучен известан нредмет, који је сам но себи за нас примамљив. Други разлог, због кога треба дати првенство прозаичарима у првој настави, потиче из практичких обзира; јерпрозаичан облик ми можемо одмах да дрименимо за практичке иотребе, а међу тим појезија служи нам, као и музика и еликарство, за" уживање. Ако није право узалудно трошење времена, а оно је доиста- са свим неумесно и безразложно, кад се ученици читаве месеце занимају једним комадом од Шекспира или са оне три књиге „Изгубљени рај". Истина, многа веџбања, која долазе у једном предавању из прозе, могу се предузети и на појетским угледним комадима, а сем тога истина је и то, да се једрина и оштрина стилистичка најбоље развија помоћ.у песника. Алн, поред свега тога остаје као неоспоран онај разлог, да ако се у опште хоће да се тим веџбањима усаврши паша способност за композицију, онда се то савршенство односи на ирозаичну композицију, а међу тим добар нрозаичан углед ми не можемо тражити међу несницима, него међу прозаичарима. Ако се не одреди млого више времена, него што се сад уиотребљује за Историју књижевности, — а то би се могло учинити, кад би се стари класичари изоставили као предмет вишег ваеиитања — онда ее могу узети само одабрани комади из појезије. У реторичкој настави мора се за објашњавање особеноети и вешгачких средстава стила узети у помоћ нојезија и помоћу ње то учити; то је све, што, по мом мишљењу, треба да се покуша. Ми ее можемо оепоеобити, да ценимо своје велике песнике и да се дивимо њиховим творевинама, али еамо што то није све, што настава у књижевности треба да да омладини. Најбоље је онакво предавање књижевности, које је у стању да е мало говора о појединим пееницима, развије код ученика укус и оспособи их да читају еами те пеенике, после свршетка школе. Ни је-