Просветни гласник

ВАСПИТАЊЕ К

А О Н А У К А

399

дан од ових књижевника није тако лак, да би се могао узети за читање као каква играчка или забава детиња, ни један се од њих не може ни приближно нравилно оценити у 18-ој или 20 ој години; они се могу потиуно у свему разумети тек у зрелијим годинама. II. Што се тиче најбољег начина обраде одабраних списа наших великих књижевника, и ту нам треба да на првом месту узмемо у обзир онај велики нриндин о подели рада, који захтева, да се и у овим предавањима свакоме свој посао да, или другим речима да се језично предавање одвоји од стварнога. Нека дела наших најбољих аутора могу се употребити и за језична и за стварна предавања. По садањој пракси обадвоје се то врши у један мах. Међу тим, као што је већ напред примећено, учитељ књижевносги нетреба никако да узима у свој делокруг саму ствар, која је у дотичном делу обрађена, сем у колико је то нужно за само чисто књпжевно нредавање. Он може са својим ученицима читати Вигке -ОЂО дело „0 Француској револуцији", али он се при томе не сме задржавати на политнчком току мисли, већ мора обратити пажњу својих ученика на саму методу нредсгављања — реченице, периоде или одељци, примери, слике, особине стила, дикција — и то им изнети. Он нема, никаква разлога, да даје ученицима читаве расправе о том предмету са њиховим бескрајним нонављањима да их изучавају. Његов је задатак ограничен на то, да вазкне особине у изразу и у обради изнесе и нокаже, које се код тога писца налазе, и које они треба да подражавају, или, ако су рђаве, да их се клоне. Кад учитељ књижевности ово све потнуно изврши, онда је он тиме сав свој задатак извршио. Његов задатак није да држи нредавања, из политичке Философије, а ако би и то у носао учитеља књижевности спадало, онда би за почетнике требало тражити какав бољи у-

чебник о горњем предмету, него што је ВигЈсе- ово дело. Учитељ књижевности и не покушава у старијим разредима да објашњује тешкоће или нејасности, које се на саму ствар односе, сем ако хоће, на то да навеже какво језично разлагање или објашњење. Не може се баш тачно_ одредити докле треба учитељ књижевности да ее уиушта у објашњавање у слике увијених наговештаја, али свакојако он не сме тако далеко ићи, да сравњава до најмањих ситница и књижевнике, који мало сличнога међу собом имају, и где треба велики развитак, па да се те Фине разлике оцене и иримете, или да разлаже такве ствари код појединих песника, који с.у далеко један од другога. Исто тако, он мора пазити да га оно мало објашњ ња стварног, што му треба ради чисто књижевног рада, не заведе тако далеко, па да се упушта у историјске поуке, Митологију, ГеограФију, Јестаственицу, и да објашњава нарави и обичаје. Таква су објашњења без сумње умесна у почетним предавањима, у којима још није направљена строга разлика између самога смисла предмета и израза, у којима је то исказано, али у доцнијим стадијама, где језично мора свакад бити одвојено од стварнога ири предавању књижевности, таква се разлагања морају изоставити кад секњижевност предаје. 0 већини предмета поука се сададаје у систематичкој настави. Мали придатци за ово, који се налазе у појетским наговештајима, а који су узимати у помоћ за стварне поуке, сад су већ замењени овом бољом методом. Ученицима није сада нужио да даље прате Милтонова уноређења и њихове односе, него што је то потребно да би они могли осетитп снагу тих творевина његових. Као главна тачка, око које се овакав рад врзе остаје то, да ученици нојме е®екат комнозиције и иутове или средства којима се до добре компогиције долазн,