Просветни гласник

4 39

адноме, од чулиога к вечноме". (0. ШсМег. 1(1ееп иђ"ег сИе Ег21ећип§). Жена која је сппиа с иута одређенога јој у животу Богом и природом, п која сс посветила каквој год спедијалностп, ма то бпдо и у пауцп и вештини, да и не говоримо о раду у друштву и држави, така се жена немачким педагозима не чини ни мало симпатичнија од њене друге, која зиа само за кујпу и подрум, Даму, којаживи само од дпевних новостп и светских уживања, они тако исто осуђују као и »плаву чарапу", која не зна за природне склоностп и рад свога пола. Истпна има и жена списатељака, уметница и које се баве иауком, које су чпак умеле сачувати сиу драгост свога пола; али ти врло ретки срећни изузецп, по речима дпректора Најмана, пе могу изменити наших назора о истинским потребама женске ирпроде, о истинској цели женског васпитања н образовања. Еиглеској краљицп Јелисаветп и Еатарини Великој нека се дпве историцп ; али је пама природпија и■ симпатичнија Корпелија , мати Граха, п заштитница васпптних завода царпца Марија Тодоровна. И тако позив женин, да буде деци мајка и васпитатељка, одређује особити правац њепа школскога васпитања и образовања. Исто је толвко тај особити правац одређен п особинама њене духовне ирироде, њеним ириродним способностима и наклоностима. Доиста у извесно доба јавља се већ код девојака оно жпво примање утнсака осећајним иутем (6е1'пћ1 ипс1 6еши1ћ), које после остаје на свагда карактерна њихова особииа и које може да иревари неискусна иедагога. Где дечак тих година често крши своју младу главу, кад му дође да одговара на питања учитељева из СФере достунппх музнања, ту Девојчица одговара врло брзо и живо; али је њено појпмање у том случају непосредно. Доцније , код тежих умних зздатака и апстрактнијих предмета, девојчица ћеопет брзо одговарати, али ће јој одговори бпти пов ршни, даки и тицаће се ваше Форме, но суштине идеје. Тиме се и показује разднка између ума мушкога и жепскога. Жена не воли анализу и апстрактно мишљење; женска Душа наклоњенија је да појми цедину и радије тежи к јединству него к разлагању, радије к слици и појаву, но к идеји. На

пример девојке схватају хронологијски ред брже по току Факата, пего по току гдавних идеја: отуда оне лакше схватају оно што је Фактично, конкретно. Свему је томе узрок преовлађивање маште и осећања над апстрактним мишљењем. Отуда долази то, што жене, према људима, више нагињу к посматрању, идеалном правцу и инстиктивно теже ка леноме ; ади отуда долази и то, што у њих, при оцењивању људп и догађаја више чпни симпатија п антппатија, него логички мотиви. Умешнп људи умеју да задобију наклоиост женскпња, старајућп се да код њих учине пријатан утисак. Послеврдо тешко бива разуверити пх у мњењу о извесној дичности, које су стекде ири нрвом утиску. Оно што им се чини, за њпх вреди зшого впше но оно што јесте; за то, кад су жене вдадале, увек су више у сили биди случајни, него истпнски ведпки људи. Отуда, но речима доктора Впзеа, женскиње више него ишта мори брпга „те егзсћете хсћ беИззћ", п то већ у оно доба, када је дечаку још са свпм све једно, све што се тиче његове спољашностп. Оба пола стоје један према другом, вели доктор Даман, као Фаатазија и осећање према мишљењу п у опште ирема суђењу. Готово је опште мњење свију познатијпх немачких педагога, да агену осећање јаче привлачи него логички докази, којима се на људе може поглавито дејствовати. И на сваки иачин, овим се ни у кодико не снизује достојанство женскиња, као што се на пример не снпзује ни достојанство ведикога војводе, ако је хрђав диндомат, иди достојанство знаменитога администратора, ако није педагог. Једна од наЈСнмпатичнијих особина мушких јесте мушкост, а женских — женскост. Без тих су особина оба пола без својих битних и најпримамљивијих особина. Није никакво даскање за човека, ако му се каже, да у њега има доста женске нежносги, нити ће годити жени ако јој се каже, да није надик на женско. И доиста, шта може бити одвратније од жене, која је скинуда са себе све знаке женскости ! (Наставиће се) ') Тако је опште мишљење немачких педагога о особвнама духовне природе женске. Оно се псказивадо до вајмарског збора и на том збору и понавља се и данас као аксиома.