Просветни гласник

ПЕДАГОШКЕ СТВАРИ

45 1

На то можемо пре свега да одговоримо: на искуству, т. ј. на неиосредном ириме&ивању. Али да се нешто искуси, опази, претпостављају се двојаки чиниоцп : субјекти и објекти онога, што се опажа, онога што треба да буде предмет искуства, т. ј. створови, који опажају, дозпају, и нешто, што ће се опазити, сазнати. Ирема томе дакде, ако човек хоће да доспе до ма каквог знања, мора имати способности да чини оно, што се под опажањем и искуством разумева, и, сем тога, мора бити предмета, на којима ће се његово онажање и сазнавање да врши. Основпи процес сазпавања, почнва на дејсту о5а ова чиниоца: на субјекту, који сазнаје, и на предмету, који треба да се сазна. А по што сдедство тога, т. ј. баш то човечије знање, зависи од оба чиниоца, који заједничкп дејствују, то треба испнтати: у колико човечије знање одређује један, а у колико други чинилац, т. ј. шта је у човечијем сазнању субјектпвног, а шта објективног порекла. Све су то тешкоће и сумње, које произлазе из овог основног питања, заједничие за васколнко човечије знање, па ма како се оно звало, или, ма какав му се задатак стављао, било да се односи на велику област, или се ограничавало на поједине тачке. У овоме не може бити узрока, за што управо педагогици, у односу према другим наукама, недостаје очигледне јасноће. С тога можемо поменути проблем да оставимо на страну, 1 ) и да се таки кренемо даље. Човечијем нскуству (опажању) стоје на расиоложају отворене две области, и двојака средства (способности) : спољашни или телесни свет сазнајемо чулима (снол,ње примећавање) ; унутарњи или духовни свет јавља се у нами као самосвест (унутарње опажање). Само оно, што човек непосредно схвата из обојих обласги и под обојим облицима искуства (опажања), може му дати непосредно, очигледно, јасно и одређено знање. Оно што је, и што се дешава ван ових области, а што његовом личном опажању није приступачно, то он само може да дозна по аналогији онога, што је непосредно сазнао. Према томе можемо себи да нредставимо пределе, биље, животиве, ириродне појаве, и друге које ни-

г ) Види расправу о идеализму у «ПеДагогијуму» за прошау годину.

смо сами опазили, али које су други посматрали и описали, и то по анадогији предмета, биља, животиња,природних појава н других> које смо непосредно сазнали. Тако смо исто у стању да у опште представимо на основп наше соиствене самосвести, на основу опажања нашег сопственог бића и живота, духовлн живот и биће других људи и живих бића (с душом), да наградимо себи слику о њнховом интелектуалпом склопу, њнховом карактеру, њиховом душевном стању, њпховим осећајима, пожудама, тежњама, и т. д. у колико то, ми дознајемо из њихових изражија духовног живота, из црта лица, речи и поступака, из биограоских ониса, историјских података, и т. д. Овде се већ често служимо иоред аналогије закључком, по што ми оно, што о другим бићнма зампшљамо, конструишемо не само но слици онога, што у нашој самосвести ностоји , но у исто доба узимамо, да они знаци духовни, које смо упознади, треба да се тумаче на онај начин, који је већ нами згодан. Још смо много одлучније упућени на закључке, где хоћемо да сазнамо оно, што нећемо моћп неносредно никад да сазнамо (опазимо), јер то не утиче нити на наша чула, нити на нашу самосвест. То су праделићи и нрвобитне силе, на коЈимаЈе оно осповано, што у нами бива, из чега се све развија, што је сложено, услед чега бива сваки развој и покрет ; то је оно, од чега је постао цео материјални свет, што његову грађевину подржава и креће, оно, што ми морамо да нретноставимо каО прву клицу духовног живота (као психичку супстанцију, нрвобитну снагу, основ). Иродреги у ове регионе — за то човечија моћ сазнавања није способна ; и с тога оно не може ни по што, да да човеку сигурно знање, са необоривим доказима о том, шта се у тим регионима находи. Може се нешто да пзведе од оног, што је већ дато (познато) и мора се тако мислити, да то може да послужи оном, што је сазнато, за објасну псзнатом бићу и појави као довољни узрок, а мпшљењу као ноуздан основ ; али при свем том, не сме се о овом никад мислити као о нечему што је апсолутно сигурно, највише пак као вероватно. Потпуна је истина и сигурна осповица науке само у искуству. С научног гледишта дозвољено је да се о њему 57*