Просветни гласник

4 52 педагош

размпшља, шта с њим хармонира, ади то увек треба узети да је иробдематично, и да се даље иснитује. Оно пак, што неоспорпим искуствима противуречи, није нпкако научно, и с тога се мора безусловно да напусти. Ако је дакде искуство једиви основни продес сазнања, то се ипак човечија наука не везује само за њ; човечији дух има потицајне снаге, потребе, моћи, да по одређеним законима, који су њему својствени, образује представе, које су добијене ил.и путем искуства, иди су по његовој аналогији образоване, иди их је он проузроковао, т. ј. у појмове (дефиниције), законе (правида), подеде (кдасификације), уређену научну грађу (системе). Овај виши ступањ човечије духовне дедатедности гради научан рад, ако се он: прво, искључиво посдужи градивом, који је строго критички претресен ; и друго, ако он сдедује једино законима логике. Тада он доспева до резултата (сазнавања), који убеђују свакога, који уме да мисли и који има до вољпо иредходног знања. потпуном јасношћу, унутарњом сагласношћу и строгом слетственошћу, п то тако, да он ове резудтате самостадно може да образује, да их у свим постепеним развојима испита, са покушајима огдеда и да их упореди са својим сопственпм искуствима и законима догике. У овим моментима дежи право биће, основни карактер науке, пут за утврђивање истина, које у опште важе, и могућност за узајамно споразумеваае оних, којп траже истину. III Из досадашњег јасно је, да ово исиитивање мора да почне у сваком случају са искуством, т. ј. са схватањем онога, што је у ствари дато, било то да је приступачно посведневпом опажању или само каквом трудном испитивању. Овим путем сазнаје се шта је у ствари и шта бива; знање, које се отуда добије назива се по његову пореклу емаиричко (оно што је искуством дознато), и по свом је карактеру асерторичко, т. ј. вреди просто само с тога за истинито, што то за човечију моћ опажања. а услед њене природне и нормадне потврде, Фактички постаје. — То што се разне емпиричке представе по њихову сродству (садржини) здружују у одређене кругове (услед чега у исто време на-

е с т в а р и

стаје дељење са њихових унутарњих противности), и дух, који мисли, упоређује их и ређа са логичког гледишта, доводи у унутрашњу свезу, тада се појављују изведена јединства, системи знања, нраве науке. За израду тих грађевина мислећи дух изазива двојака потреба : с једне стране хоће да одржи своју јасноћу и слободу према посматрањима, која се неправидно и раштркано гомидају, он неће да је њихова играчка по њихов господар; с друге стране хоће да знање, које му је дато, још већма учврстп и допуни, да дубље продре у оно, што је и шта бнва. Строгу законитост, везу међу основом и посдедицом, узроком и дејством (каузадитет), који он у самоме себи находи, хоће да открије у свему, што је његовом испитивању приступачно; и у кодико му то за руком испадне, увиђа што ће бити, п шта се мора догодити. Зиање, које се овим путем добије, зове се по његовом порекду рационално (које разуму одговара), а но своме је карактеру аиодиктично , т. ј. дух, који мислп, осећа се по природи својој иринуђен да то за истинито иризна. — На послетку : ма којој области знања какав истраживадац даје управио своју иажњ^, бидо то спољња прпрода, ток светгке историје, сам развитак човечији, — духа, језик, вештина, право, пди пначе какав нредмет, свуда ће наћи при дубљем проматрању и исиитивању, да оно што је фактички и бива, иди, оно што је под датим усдовима нужно и дешава се (опо што је емпирички и рационално); од чести одговара његовој врсти појма, дакде је нормадан и савршен, од честн је противан правилу, закржља, изметне се, једном речи несавргаен је. Ка датпм чињеницама и узроцима који делају (силе), сазнаје човек јога угледе (идеале) бића, који се за оно што бива п што деда јављају као сврхе (цељи); и тако добија уз то знање о оном, што је заиста тако и што бива, и о оном што ће бпти и што се мора десити , и о оном , што треба да буде и да се догодп. Ово знање може по љеговом пореклу још да се зове идеално, а по своме је карактеру ироблематично, т. ј. вреди за истинито, у кодико су у њему стављене претходне слике и крајње тачке свију природних процеса и свеколиког човечијег развића. Па и оно, што је идеадно, јавља се