Просветни гласник

П Е Д А Г О Ш

човеку путем искуства, по што ое у реадном, поред оног што је иесавршеио, находи и оно што је савршено. Оно разумно (идеалпшуће) мишљење, састоји се у томе да сакупља пспарчетаиа дата савршенства, да их с једне стране примени на поједине случајеве као правило, с друге пак, да их комбинише у савршене слике (угледе) сложеае савршености. Тако дознаје н. нр. истраживалад природе за сваки поједини део органског бића, одређене врсте, правилни облик, нормалну Функцију, п за сваку врсту орга јског бића, какав тип, какав идеални угледни нримерак, по што све оно што је правилно и нормално у појединости саставља у једну укунност. Тако се исто могу посматрати делимице на појединлм идивидуама сва Физичка, интелектуална, морална и остала савршенства човекова, на онда да се као парцнјелне норме поставе и на послетку, да се споје у једну идеалну слику човечијзг, укунног савршенства. Оно што је проблематично на овој идеалишућој духовној делателности, и њеног резултата (твореиине), лежи у томе, да је с једне стране субјект, којн мисли (човек) подложан заблуди, дакле да може и да промаши ираве идеале н циљеве бића и оеога, што се дешава, да је с друге стране достигнуће правих идеала и циљева са многим тешкоћама скоичано, дакле да није потпуно осигурано. Али ииак ле;«и баш у идеалном мишљењу и стремљењу највећа срећа и нрава величина човечанства. Ако дакле постоји све човечије сазнање у делателности искуетва, у разумовом и умном пословању, као и све човечнје знање у нојмовима опажања, разума п ума, то не излазн никако, да би се по том све пауке разделиле у три одељка, и да Је свака поједина наука или само наука искуства или само наука разума, или пак само наука ума ; али заиста отуда излази, да свака права наука има три ступња, да мора да прима сва три облика човечије делателности при сазнавању нечега, и да води кроза све три врсте човечије увиђавности. А сваком је стручњаку нојмљиво да нарочито иедагогика мора да одговара са сваке стране овом мерилу. За поделу наука морају се дакле да изаберу друга гледишта, по што се буде узео у обзир њихов садржај или њихова цељ. Нрви

ЕСТВАРИ 453

даје телеспи свет и добија се чулима, или га даје духовни свет, а добија се самосвешћу. Према овоме могле би се извести понајире науке спољне природе (Физпка, ботаника, и друге) и науке о човечијем духовном животу (психологнја, логика, и т. д.). Алн многе науке нмају за основицу од чести схватања из духовног света, н. ир. историја света, наука о језику, антроиологија а са овом и педагогија. Што се у осталом тиче цељи наука, то оне могу у томе или да постоје на самом сазнању, и у том се случају зову теоријске, н. пр. чиста математика; илп да гледају да добију правац за човечије делање, у ком се случају зову ирактичке пауке или иоуке о вештинама. Јасно је, да се последње морају да наслањају на теоријске науке, јер би им иначе недостајале или остале тавне цељи, средсгва и методе, за делателност, која треба да се определи. У практичке науке и вештине долази норед политике и многи других дисциилинаи иедагогика, чији се битни задатак у томе састоји, да нокаже: којим средствима. методама и уредбама може и треба да се одрашћујући нараштај поведе нутем, који води идеалима човечиЈе савршености. Ове идеале мора она да изузима из васцеле ризнице човечијег сазнања, у колико је оно у дојакошњој култури прнбрано и пзвојевано, а нарочито у наукама о човеку (антропологији, физиологији, хигијени, иснхологији, логнци, етици, друштвеним наукама, из естетике, ФилосоФије релиђије, и т. д ). И ови идеали (идеалии појмови, сврхе) које су схватили од вајкада сви ирави недагози, као задатке васпигања, по мери садашњсг ступња образовања, којп је постигнут, зову се : здравље, снага, истина, духовна слобода, морална доброта, чврстоћа карактера, лепота, срећа, добро, мир ; а њихове су иротивности, које васнитањем треба да се спрече или бар ублаже : вењење, слабост, кржљавост, заблуда, бесмислица, духовна иедораслосг, морална изоначеност, окорелост осећаја, иесрећа сваке врсте. Ако би у овим тачкама недагогике био немогућ јасан увиђај, то би лежала кривица на оне дисциилине (нанред поменуте) које треба да одреде норме човечијег, савршенства и развитка, и које педагогици служе као основне и номоћне науке. Али што се нокушаја тиче,