Просветни гласник

468

ШКОЛЕ ЗА ОБРАЗОВАЊЕ СЛЕПИХ

ми се оспособљавамо да полравимо наше соиствено писмено исказиваље. Ово тврђењенема скоро никаквог основа ; није све баш изврсно, што ми налазимо код књижевника сгарога века, и после ученик нема толико снаге, да би могао сам одвојити кукољ од пшенице, или да би могао разликовати угледне ствари од рђавих и с недостатцима, него му за то треба туђе помоћи. Ва оваку је спрему најбољи матерњи језик. Оем тога, и овде ученику треба такође упућивања. Али сем свега, зар су баш оне лепоте, доброте и угледне ствари, којих има код старих клаеичких књижевника, остале до данас неупотребљене

за наш језик ? Користи, које ми можемо из њих извући за писмено исказивање на матерњем језику, нису могле остати до сада недирнуте и Н1)познате. Још давно и давно лепоте старе литературе, које су применљиве за друге језике, прешњели су иисци, који су били иознати с класичком литературом, и који су писали модерним језицима. У модерној европској литератури има много књижевника, који подражавају старим књижевницима, и преко њих могу из друге руке одмах добити сви они карактерни е®екти, који се у опште у модерном начииу писања могу репродуцирати. ;ће се)

ШКОЛЕ ЗД 0БРД30ВДЊЕ СЛЕПИХ

рзг СТРИЈА

(Наставак)

Ко би то захтевао, тај бн заборавио, да се овде говори о слеаоме, који је истина у школи, где је он пробавио неколико година ч где је све удешено према њему и његовид нотребама, умео и могао лако да ради и свој посао да отправља, али који носле отпуста из школа одмах ступа у са свим нов свет за њега, где је свакога тренутка изложен спотидању, сметњама и онасностима. Па ако баш такав образован слепац и нађе склоништа код својих сродника, то опет му недостаје или простор или нотребне и за њега удешене алатке, на које је он навикао, да би могао изучени занат радити. У обичну радионицу (с окатима) и најумепшији слеп не може ступити, јер он ни овде неће наћи алатака, које су према његовом стању (слепилу) удешене, нити онога реда и поретка, на који је он навикнут у школи, где се свакој стварчици и алатци зна њено одређено и стално место, па је он може одмах наћи, чим пружи своју руку. Сад, ако се сдеп остави после изласка из школе неко време у тако неповољном положају, без подстицаја

и без потребне помоћи, онда ће се у њеку лако пробудити наклоност нераду, коју слепило лако производи, и тако ће он заборавити оне радове, које је научио, по што нема веџбања; а поред тога, често ће га сродници подстаћи, да ов пође опет оним, за слепе врло примамљивим путем, који води у прошњу, п да у томе тражи своје издржавање". „Ови разлози и после искуетво, да су рад занемарили баш и они ученици, којима су при изласку из школе дате све за њих подесне алатке и справе, као и материјал за рад, дало ми је повода, да одмах после заснивања слепачке школе размислим о средствима, помоћу којих би се могло отклонити ово зло, које чини, те школски рад остаје безуспешан, чим ученици изађу из школе, и како би се могла створити прилика, да се слепи ученици и носле изласка из школе одрже у раду.... Сваким даном ја сам био све тврђег убеђења, да слепачка школа може само онда своју цељ постићи, ако се у свези са њом установи један завод,-у коме ће васпитани и на рад навикнути слепи наћи при-