Просветни гласник

490

ПЕДАГОШКЕ СТВАРИ

слика и разлика, у истицању свезе читаве групе са пређашњим, у целом овом спајању појединости међу собом и са оним, што је цапред долазидо, баш у томе и јесте драгоцено средство, да се поједине истине боље разумеју и поузданије утврде. Убеђење, које изазива код ученика обухватање целог одељка, даје прошао читаву једну нову етапу, снааш осећање сопствене му снаге и подстиче на ново продирање. Најпосле, ови прегледи и погледи у назад стварају још на средњем стунњу у гдекојем млађавом духу макар и бледу слику о идеадној вредности и обиљу наставне гране." Ј ) Ето за што, поред других раниЈе споменутих разлога писмене задатке у школи не треба тако често задавати. То нису моје речи, него речи најдостојнијих представника немачке н&ставе средње. Хоће ли у ово веровати г. Ј. Миодраговић или неће, то се мене може веома мало тицати. Моја је дужност да своју ствар браним оним разлозима који су у образованом свету као разлози здравог разума и дубоког нознавања саме ствари нрипознати. Јесам ли ја у томе успео или нисам, то питање на крају крајева нећу раснрављатн ни ја ни противннк мој, него ће то питање као и увек расправпти читаоци паши, на чиј суд, хтели.не хтели, у овој ствари пристати морамо. А сад да пређемо даље на „допуне п објашњења" г. Ј. Миодраговића. У својим допунама он између осталога и опет нокреће питање о оценама из писмених задатака у школи, па као што увек пориче оно што ја тврдим, тако је и овде то исто чинио. Тако је сам тврдио да те оцене треба водити у нарочитој рубрицн у дневннку школском, алн не за то да се сабирају са оценама из усмена одговора, и да се у главну књигу заводе, него једино ради тога, како би се нри давању оцена из говора могле у обзир узети, јер је данашње ноступање са тнм оценама веома строго. То је моја мисао, иначе не би имало смисла да о тим оценама говорим. Шта мени на то одговара г. Ј. Мнодраговић ? Он мени одговара на то речима, које ') Наеће, кош§1. (Јутпазшт ги Наке1, 1884 год. отр, 4.

због њихове занимљивости морам овде-верно да нрепишем. Ево како гласи његов одговор: »Пре свега, оне се исто тако и данас редовно уводе у ручни д^евник школски и без нарочите рубрике за њих. И узимање њино у обзир остављено је такође и данас у многоме наставничкој свести и увиђавности. Али да оне могу бити „драгоценн материјал да иаставник позна стање своје наставе, да добије нотпуну слику својих ђака, да увек зна шта му ваља са појединима чннити, а шта са читавим разредом иредузети — то никако не можемо веровати. Ио нашем, наставник из њих може видети само: како је ко знао оно што је задано и — извеџбамост или неизвеџбаност, уредност или неуредност, али и то из писмених задагака, а не из голих оцена у ручном дневнику. Није ^стина ни оно, да данас прелаз ђачки у старији разред не зависи од ,знанствене снреме" но од тога, да ли се случајно није десило да један иут нлн два пут није могао израдиги нисмени задатак". Ми знање бележимо белешкама. И кад ђак прелази по белешкама, то је по знању, које је њима забедежено. 1 ) А ако се случајно десило, те је неко с иозитивним знањем добио негативну оцену исто се тако може случајно десити да неко с негативним знанем добије иозитивну оцену, аа доследно, ваљало би и ово исаравити". Ове последњз врсте из његова чланка ја сам нарочито подвукао, јер ме оне пол,сећају на један у нас догађај, који с оваким тврђењем има веома јаке свезе и сличности. Прича се на име да је у нас био некакав капетан, који је тукао људе немилице. Деси се једном те истуче човека ни крива ни дужва. Човек кука и јауче од стида и болова, а ов му се још свети и виче : Аха! аха! да знаш какосекраде! — „Госнодине, за што, за име божје, истукосте човека ви крива ни дужна", рећи ће му писар, којије баш у тај тренутак од некуда дошао, узев говорити, како је бијени сељак најпоштенији човек у селу. „Е кад је тако. онда рећи ће каиетан сељаку — други нуг кад будеш скривио, ја те нећ/тућп.Сад можеш нћи !" Поштовани читаоци ееНају се како је г. ЈМиодраговић мало час тврдио,, да се те етвари виде из ((Писмеаих задатака а не из голих оцена."!