Просветни гласник

404 ВАСПИТАЊЕ бање. Ако је задато меето за провод, тавога својства, да га ученик ни помоћу речника не може превести, онда је са свим вероватно, да ученик неће озбиљно ни покушати да свој задатак изврши, и услед тога ни дух се учеников неће заинтересовати колико и како треба да свати учитељево објашњење. Сем тога, у онште се нризнаје, да већп део користи, која се има превођењем на матерњи језик, нропада због употребе туђе иомоћи или ма каквих доскочица, којима се ђади слЈ^же да би „лекцију" знали на ма и не знали ствар. С тога да би се насгава у оиште одржала, мора се одржати превоћење с матерњег језика на латински и грчки, и ако то по себи најмање користи даје. На ово нам се силом намеће примедба, да су веџбнња у превођењу за старе и нове језике у главноме једнаке ирироде, те с тога се све оне користи, које су у онште с таким веџбањима свезане, могу добити и без класичког образовања, на оваком модерном језнку. А да се опет каже, да таква веџбања треба да се врше и у класичким језицима с тога, што латинска и грчка Граматика имају извесних засебних особина, којих у Граматикама модерних језика нема, и да је тамо мењање нарочито карактерно такви разлози немају скоро никакве стварне вредности ; јер сваки језик има своје засебности и карактеристичне особине, и ученик је само дужан да на њих обратн нажњу. Сваки језик има да исказује с обзиром на време и околности иста Факта, и за образовање духа скоро је са свпм свеједно да ли ће се то исказати променом извесних речи или иомоћу неких другнх речи. У сваком случају мењање речи и тако и тако мора се унотребљавати, и сад да ли ће тог мењања бити вигае или мање, то је са свим сибредна етвар. У егзактним наукама много је лакше да се тешкоће, које ученик има да савлада, у сваком сгадијуму одмере ирема његовој снази, н ако се и по себи разуме, да ово

КАО НАУКА

може у свима праликама чинити само са свим спр ;ман наставник. Граматика језика, која најближе стоји науци, најподеснија је за ово поступно удешавање свакад према учениковој снази т. ј. у њој се могу одвојити лаки и тежи делови, па онда се могу ученику, црзма његовом развитку, свакаД давати поступно тежи и тежи делови, те да задатак никад не буде ни исаод ни иреко 1 ученикове снаге. Међутцму нревођоњу није тако ; ту долази пуно случајних и не предвиђенпх околности, на које се ученик није принремио и које изненадно предњега искачу, те му ие нредвићене тешкоћо задају, за коЈе се он никзд не може унапред спремити, нити се оне могу по каквом сталном реду обрађивати. Онај навод, да се.учењем кдасичких језика добија неко специјално духовно образовање , односи се Н1 извесне епецајалне тачке, и о нзкнма од тих тачгеа мт ћзмо заеебно говорати н г другом мзсту. У о !у врету спада и тврђење, да се учењем класичких језика потномаже изучавање матерњег језика и у оиште Филологије. Обично се много важности даје оном аргументу, да је нужно да се зна сем матерњег још који језик, те да би се могли ослободити од извесних језичних двосмислица и неодређености, и за ово се као нарочито омиљен нример наводи двосмисленост глагола „бити". Међу тим случајн; је још и Аристотело на ову исту двозначајност — бити као нредикати као егзистенција — уиазивао. (бггоЋе, „АткМез" I, 181). ') У интересантном говору , који је пре неколико годииа држао проФесор Хелмхолц У једпом гопору, који је држао лорд ^еауез 1 870. год, у друштву «80011 8оЈепое АваосЈаИоп" препоручује оп учење латинског, грчког и Француског језика као једно особиго згодно средотво за вежбање у прецизном Мишљењу. Да оставимо на страну да ли књижевници ових народности имају неко првенсгво у овом погледу или немајуали свакојако је иптересантан Факат, да су баш оветри народностн они народи, ксгји највећу пажњу концентришу на свој матерњи језик.