Просветни гласник

РУЧНИ РАДОВИ У ОСНОВНОЈ ШКО.Ш

531

га осталога оставља шкода слепом сдучају. Ади ннгде не налазимо, све до последњег века, да је ручни рад у школи заузео оно место, које му је сама природа човекова развитка и његових потреба одредила. Тој једностраности при образовању човека, разни су узроди. По негде је томе узрок социјални положај појединих класа у друштву, а на другом месту непознавање човечије природе и оргапске зависности свију његових снага и снособпости; и ово је готово свуда и свагда, норед осталих узрока, имало најјачег уплива. На трећем месту школа удара у једнострано образовање и због тога, што влада.ју са свим изопачени погледи о положају човековом на земљи и о његовим односима према религпји. као што је то било у шоластичком добу. Према тим разним узроцима и правцу једностраности, унравља се и неговање ручног рада и ручне умешностн у школи, као што ћемо то видети из даљег излагања о положају школе према ручном раду код различитих народа и у разна времена Да ночпемо са старим веком. * Сви историјски народи старога века, који су оставили успомене о своме културном развитку и своме школовању, те их и историја педагогије у свој делокруг узима, обично се деле на источне и класичке народе. У ирве се узимају Хинези, Јаианци, Индијанци, ЕгииКани, Персијачци и Семити , међу којима прво место заузимају Јевреји; а у друге спадају Грци и Римљани. Народи ове друге групе, за, нас су важнији; јер је и школа као и цела култура, код њих била развијенија, него код свију народа оне ирве групе. И према томе, ми бисмо могли прећп муком преко свију народа оне прве класе, па одмах почети са Грчком школом и разгледати какав положај она тамо узима према ручном раду и свима моментима образовања, којп с овим прздметом стоје усвези. Алп и у оној првој групи, ми налазимо два народа, код којих се школа одликује двема карактерним цртама, које су за наш предмет од велике негативне важпости. То су Хинезн и Индијанци. Првп су у толико важнији, а дају и впше поучног материјала, што се плодови њиховог развијања и школовања, за неколико хиљада година, још и сада у

живом нримеру виде. С тога најнре о њима неколико речи. Хинези. Онда још, кад у Европи није постојала ни реч школа, и кад су дапашњи најкултурнији народи Европски били скоро још у нолу-дивљачком стању, Хинеска је стајала на великом стунњу културног развитка; у њој је тада било и уређених школа за образовање омладине. Па опет, шта видимо ? Они исти полудивљаци, они „варварп," који нису ни знали, шта је то школа, кад су Хинези, већ од стотинама година, ту установу имали, данас су учитељи Хинезима! Како је то могло бити, кад никакав народ није дошао, да унпшти Хпнеску културу, па да се она мора тек сад попово подизати, да би се изједначила са културом Европских народа ? То је учпнило једпострано образовање човековпх способности, и за ову једностраност, одговорна је како школа, тако и породица, општина, држава и цело друштво. Јер, по што су Хинези у своме развитку и културпом животу досиели до извесне висине, онда се образовало код њих мишљење, а,а је тај културни стунањ, на коме се они налазе, нешто најсавршеније, и да већег савршенства од тога нити има, нити може бити. И сад је, по њиховом мишљењу, требадо само да се то стање очува, у коме су они гледали, остварену целу земаљску срећу и све њихове идеале. Тај задатак имала је и школа, као и цело њихово породично и друштвено ваепитање. И у томе су правцу радили сви Фактори, који имају уплива на народно образовање. Упознати се са целим стањем како постоји, и навићи се на оие радове и у оном облику, како они већ постоје, тоје принцип, на коме су најниже као а највише школе уређане. За друго што год, школа не сме да спрема, нити је њој дозвољено, да образује своје ученике у томе смислу, како би они могли ма и иајмању промену учинити у нечему, што већ ностоји. Још мањеје школи дозвољено, да развија оне снаге код ученика, и да га образује у оном иравцу, како би он био способан, да нешто ново ствара. Школа дакле има једину цељ, да снреми ученике за живот, и то живот онакав какав већ ностојн. Ту индивидуалног развигка пема; нема нпкаквог слободног или природног усавршавава свију човекових способности. 67*