Просветни гласник

5 32 ручни радови у

Све је обучено у еепроменљиве Форме, у које се морају н учениди обући. Нема ни моралног образовања; јер у ученику не ствара моралпо убеђење , морално мишљење и морална воља, већ он се једино привикава да ради оно и онако, како је традидиом освештано. Сви његови идеали, све његове тежње, везане су само за оно, што за такав нрактички живот има вредности. Живот човеков без ручног рада, не може се ни замислити, и за то у хинеској школи обраћа се пажња на таке радове. Поред тога има и телесног вежбања, али ам оно прво, као п ово друго није за то, да би се развијале све снаге човекове уиоредо , већ једино због практичке потребе за живот због самога рада и његове вредности за жјј В от . И рука и дух спремају се само за то, да би могли вршити оне послове, који већ постоје у друштву. И због гога, не имајући никаквих машина за развијање индустрије, у ручној умешности ведико савршенство и окретност. Али поред свега тога, што Хинеска школа узима и ручну умешност као једав део човековог образовања, ми не можемо казати да је она за то и добра. Ограничпти се само на оно, што се може корисно уиотребити у животу, и развијати човека само у толико , да он може радити какав носао у друштву, то никако не значи развијати и све снаге чо_ векове; јер сем хлеба, он има и других потреба. Због тога је Хвнеско образовање и са ручним радом једнострано сувише ограничено. Ручни рад је у хинеском образовању само један занат за живот ; за модерну школу он има још и много других великих користи, и то чисто духовних и васпитних. Хинеска школа спрема за жпвот, и код нас је ова спрема једап разлог више, да треба ручни рад завести у школу ; али Хинеска школа спрема само за живот, за практички рад и ни зашта више. Ми то нећемо; јер, само за то, што је се Хинез у своме образовању и усавршавању ограничио једино на оно, што је за живот корисно, неузимајући с тиме никаквих идеалних тежњи, и не дајући поља за слободан развитак човекових снага, — само због тога, могла је настати онако страшна укоченост п застој у целој култури, каку ввдимо у Хинеској. И за то се захтева слободан развој свију човекових

оснобној шкоди

снага, и то природним путем. А да би слободног и хармонијског развоја могло бити, узима се и ручни рад. Те с тога овај предмет нема оне чисто утилитарне тенденције, која је била, па и данас је, принцин целог хинеског образовања. Кад уз све ово напоменемо да је културном развитку Хинеза, као и напретку њихове школе, много сметала и та околност, што они, место наше нросте азбуке, још употребљују знаке, којих нма 40 хиљада, и од којих треба најмање 10 хиљада, па да човек може разумети обичпу литературу њихову, онда смо тиме казали све о хинеском образовању, што се нашег предмета тиче, и с њим у свези стоји. А из сврга тога излази нам: да је хинеско образовање сувише једнострапо, да њнхова школа не зна за хармонијски развитак свију човекових снага; да је без икаквих идеалних тежњи, и да се само гледа практичка спрема, те због тога и ручни рад узима се једнострано; он има само практичку цељ. Индијанци. Исто оваку велику једностраност налазимо и у образовању Индијанаца. Само што је овде та једностраност још више подељена и пренета на поједине класе у друштву. Овде је управо цео човек подељен, па су неке његове способности и снаге дате целој једној гсласи друштва, а друге другој. А свака класа имала је да развија само те способности и снаге, п нншта више. Те ио томе се пи у једној класи друштвеној еије развијао цео човек, нису се неговале све ње- I гове способностииснаге.Та додела при образовању, долазила је од социјалног иоложаја, који су заузимале поједине класе у Индији. А основу за ту поделу дала је религија, које су се Индијанци држали. Еао што је познато, Индијанди су били подељени на 5 каста, које су строго једва од друге биле одвојене, и то: Брамине, војнике, земљораднике, занатлије и Парије. Чланови једне касте, нису могли прелазити у другу; син брамина мора бити брамин, занатлијин син остаје занатлија, војнички војник, а земљорадник не може ништа друго бити него то. Прва је каста господар целога друштва, носилац целе културе и свију наука, ау исто време Брамини су и свештеници. Они су, дакле, једини били, који су могли потпуно развијати своје духовне саоабности, и изучавати науке, у